Апфонс де Ламартин: Језеро

Тако, увек гоњени ка обалама у
вечитој ноћи, ношени без повратка,
Зар не можемо бар једног дана да
на океану година бацимо котву.

О, језеро, тек што је година завршила
свој ток, а поред милих аласа
Које је она морала видети, погледај,
ја долазим, да сам седим на твоме
камену, на коме си је виђало да седи!

Ти си тако хучало под овим дубоким
стенама, ти си се ломило о његове
раздеране стране, тако је ветар
бацао пену твојих таласа на њене
обожаване ноге.

Једног вечера, сећам ли се? ми
смо пловили ћутећи, у даљини се
чуо само, над водом и под небом,
шум веслача који су по такту секли
твоје милозвучне таласе.

Наједанпут гласови непознати земљи,
са очаране обале задивише одјеке;

талас постаде пажљив, а глас,
који ми је драг, изговори ове речи:

»О, време, обустави твој лет! и ви,
повољни часови, обуставите ваш
ток! Дајте, да се наслађујемо
брзим сластима, најлепшег нашег дана!«

Много бедника овде доле преклињу вас:
теците, теците због њих.
Са њиховим данима понесите и бриге,
које их прождиру; заборавите срећне.

Нека она буде у зефиру, који дрхти
и пролази, у шуму твојих обала
који обале понављају, у звезди
сребрног чела, која својом меком
јасноћом бели твоју површину!

Нека ветар, који јечи, трска, кора,
удише лаки мирис твога мирисавог
ваздуха, нека све што се чује, што
се види, и што дише, нека рекне:
»Они су се волели!«