Из Ничеа

                       Мудрац говори:
Стани пуку, па ипак од користи њему
Идем путем, час облак сам, час сунце,
А виши сам од пука ја у свему.

                       Весела наука.
Не, ово није књига. У књигама шта има,
У тим мртвачким сувим ковчезима?
Плен књиге то је прошлост, дани сиви,
А овде само вечност данас живи.

                       Моја суровост.
Ја морам даље стотином басамака,
Навише морам, а вика чу се јака:
»Суров си, суров, зар мислиш да имаш
Пред собом само од камена људе?«
Ја морам напред преко сто степена,
А нико неће степен да ми буде.

                        Моја душа.
Ја порекло своје знам:
Незасићен и пламену сличан
Сажижем се, себе горим сам,
Чег се такнем светлост бива, плам,
Што оставим пепео је сам.
Пламен ја сам, ја то добро знам.

                         Без зависти.
Да, он без зависти гледа, стог свак му од вас се
                                                     клања,
Ал' њему није стало до вашег поштовања,
Он има орловско око за даљњу даљину тамо,
Он вас не види, звезде... он звезде види само.

(1912) (Прев. Б.)