Димитрије Иванов Бојаџијев: Самоћа

У тузи тихе и вечерње таме
Милосрђе нас спаја једно с другим;
На прагу нашем мре с ридањем дуги
Пуст, један одјек уличне галаме,

Мишљах да око виле се свија
Вео ружичног твога одела.
Слушам те. Из твог слаткога тела,
Примамљеног ме мирис опија.

Искрено скриј ме у загрљај врео,
О, моја дивна жено пуна бола.
Милован, скривен тада бих ти хтео

Причати како негде с пуно мира
Непобеђена мре, сред мирног дола,
Једна душа кô складно-тужна лира.

(С бугарског М. Б.)