Поноћ Ђуре Јакшића

У кореографији једног трезвеног човека

.....Поноћ је
У црном плашту пјана богиња.
Бећарске душе то је светиња.
Пјано друштво. Дванаести час
Ал' какав глас?
По мокром крилу неме поноћи,
Кô пијан братац један једини
Да по надутој лупа мешини,
Лагано хуји кô да умире
Ил' из подрума кô да извире.
Можда то крчмар куне покоре
Па му пијани гости говоре.
Ил' можда, јао, крчмар путује
За вересију моју не чује.
Крчмар се можда с женом рукује.
Па зар да вино свету нестане?
Па зар да буре моје уса'не?
Зар да остане
Вода?

И ход се чује.
Да л' лопов тако тихо путује?
Ни пандур тако тихо не слази
Кад из буваре крадом долази.
Или касу неко тера на више,

Ил' у апсани неко уздише
Ил' крчмар »мелем вино« доноси
Да ме измученог срећом ороси?
Да таст то не иде? Да жена није?
Можда се краде да ми попије
И ову једну »чашу радости«?
Ил можда ташта? јао пакости!
Да ми преседне свака капљица!
Можда њу мртву враћа земљица?
Врата шкринуше.
О душе, о мила сени,
Повериоче, о благо мени!
Много меница, много година,
Много протеста беше истина;
Много ми пута крчаше груди,
Много ме пута избише људи.
Много сам пио, много грешио
И твојом кесом себе тешио,

Многи сам »хензл« пивом попио;
Чак сам се једном трезвен топио.
О чивутине, о мила сени,
Од кад ти кесе нисам видео
Никакво добро нисам видео.
Или можда мислиш да добро му је,
Пред кућом се добош не чује
Нит жандар лупа »маљком« тананом
Погађајућ' се с црним Аврамом;
Међу људима си, међу ближњима,
Ал' зло је кад си дужан међ њима;
Под руку с жацом писар путује,

С њима се крчмар братски рукује,
А бич се увек онде находи
Где ме злочеста судба доводи;
Крчмар их двори и мене тужи
А жена ми се с писаром дружи.
О, чиво, чиво, свет је тако пакостан
Живот је, драги, врло жалостан.

Je sais tout

( 1910 )