М. Мартин: Нова ноћ

— Св. Стефановићу —

     У даљи
        Краставе чупе се жабе,
                на месечини.

Чешљале се бабе —
Оштрим, гвозденим зупцем
кроз седе, сјајне власи.
На месечини певале су бабе.
      Певале. Запевале.

Кô једини зуб из вилице труле,
кô кост из мртвог тела
вирио из ноћи њихов крештави глас.
     Као огромна стонога хватао је
     звезду по звезду,
     зрак по зрак.
     Као да је мало шенуо,
     писац је бленуо:

Чудна му је била та песма праћена
    игром с ноге на ногу,
Свикнут да у ноћи под његовим сјајем
горе младости многе, месец је бленуо:

Слушајући досадну шкрипу
зглобова старих као да први пут
    те ноћи сазна и појми
Непрегледни живот и огромну старост
    Универзума.

О Мито! О Туго! баци књижурине и потрчи,
    загњури се у нову ноћ
    Отајства пуну...

Писац драме: »Шта ћеш попе, кад се деца воле!«