Т. Кернер: Песма о сабљи

( Написана неколико часова пред смрт песника )

Шта значи, сабљо, с левог бедра
Твоја сјајност весела и ведра?
Ти ме гледаш мило тако,
То ме тек радује јако.

Ура!

»Ваљан јунак мене носи
А сабља се с тим поноси,
Да брани слободног човека
Свака сабља радо чека.«

Ура!

Слободе сам дете смело,
Тебе љуби, срце врело,
С тобом сам се венчô сада
Кô невеста да си млада.

Ура!

Стога су се посветиле
Свег живота мога силе;
Драганом ћу тебе звати —
Кад ће доћи наши свати?

Ура!

Иза брачне ноћи зора
С трубама нас звати мора,
Док топови ужас поју
Потражићу драгу своју.

Ура!

»О срећнога загрљаја!
Жудим, горим сва у себи,
Потражи ме, верениче,
Мој венац остаје теби.«

Ура!

Досадно ти ропство, тама,
Гвоздена радости моја!
Тако дивља, жељна боја,
Што клопараш у корицама?

Ура!

»Клопарање сабље бритке
Значи жељу скоре битке;
Дивља, жељна боја јако,
Клопарам, витеже, тако!«

Ура!

Буди мирна, сабљо моја,
К6 у гнезду своме тица,
Када дође време боја
Изаћи ћеш из корица.

Ура!

»Досадна ми тамница,
О, врту љубави, драгане!
Пун си крвавих ружица
И смрти расцветане.«

Ура!

Но па хајде из корица,
Витезу си ти зеница;
Одвешћу те по чезнућу
У очеву сада кућу.

Ура!

Слободна је душа жива!
Свати наши оружнички!
На сунцу се сад прелива
Светли челик веренички.

Ура!

На ноге ви, борци смели,
Спасења сте нашег снага;
Срце вам се, зар, не прели,
У рукама је л' вам драга?

Ура!

Испрва ће она само
Скромно сјати у левици,
А кад буде у десници
Шта ће бити, то сви знамо.

Ура!

Притисните с пуно жара
Гвоздена уста веренице,
Љубите је! клетва стара
Вечно прати издајице...

Ура!

Нека песмом срца буди,
Док варнице из ње лете!
Чедо гвожђа и освете
Свадбена нам зора руди

Ура!
Ура!

(1912)