М. Мартин: Фантазија

Лица

Један нелризнати геније
Трајко Ћирић, светски путник

Први чин

Јулска жега. Подне. Један непризнат геније у хладовитом вењаку чита извесну свеску Дела и наилази на песму која је њему посвећена. Задовољно се смешка и блажен говори:

Београдска критика
најмање ми прија,
а гле, песник непозвани
венац славе свија.

Прочита песму и згране се кад види да нема потписа.
Потражи име писца у прегледу садржине, али нема га нипошто.

А, па тај ме без сапуна
београдски брије!...


Други чин

Улази светски путник Трајко Ћирић, подиже свеску Дела и с тешком муком објасни генију да је то његова песма. Овога то још више наљути:

тако јавно подваљује
шабачка чивија...

Трајко ожалошћен даље објашњава:

Моја музика
Таква трагика!

Моја музика
Таква комика!

Геније већ помало разуме Трајка, који даље објашњава:

Снови,
Потом екстаза!
Најзад, нови
Костић Лаза!


Трећи чин

Геније га већ разумева и ганут до суза загрли Трајка:

Пријатељу, ако рећи смемо,
Једино се нас двојица — разумемо.