Dis: O SANCTISSIMA

Сањао сам. Хиљаду нека
после смрти моје,
Мој живот у цвет процвета:
сунчани зраци га поје,
      пролећни дан као
      дечији сан.

И мене мисли више не море
И сињи терет душу не стеже
и болном ватром срце не горе,
Не затежу се нервне мреже.
      Но гле,
     Неки човек пољем
     Прилази цвећу бољем,
     Пажљиво разгледа све.
      Не могу да се сетим
      како се зове тај створ,
      човек је, али још нешто:
А да, да! професор

      Тек што ми помисао каже,
      Он се према мени саже:
    »А, ово, брајко, кидај што брже!
         Сред нашег тла,
     Откуд и шта ће тај Цвет Зла??«
         Зграби ме, трже,
         Ишчупа ван,
         Тако јако
        Да одлете сам...
     Напољу јесен, киша и пазарни дан.