Vis aeterna

Две вруће страсти у пожар сливене,
У несит трептај кад у једном даху
Као две реке буром понесене
Мешају воде у тутњаву плаху,

У нама бесне и ваздухом струје.
И мене пеку твоје косе смеђе,
И ветар врео са звизгом олује
Голица моје зенице и веђе.

Осећам твоје мишице мермерне,
Прште под ветром унутрашњег плама,
Кô врући оков страсти неизмерне
Стеже ме, жеже и сву младост слама.

О, твоје руке прозирне и вите,
О, твоје руке румене и глатке,
И протегљиве, никад жуди сите,
Уносе снове мрвеће а слатке.

О, твоја недра набујала пеку,
Дршћу и цепте и чезну и стрепе,
Пољупце маме да се у њих стеку
Међ млечне дојке изразне и лепе.

О, твоја бедра кô облине лире,
Кô дивља песма свих снова правечних,
Змијастим кретом сламају кумире
Пагодом кула сунчаних и млечних.

О витки, кршни стубови тог храма,
Те загонетке сажића и варке,
Складни и бели тајним дахом плама
Заблеснули сте моје очи жарке.

О, твоје беле стопале што вију
Пожудну игру травом пуном росе,
Бисерне капи као низ се вију
На ружичасти врх стопале босе.

О, не, то није тај самумски дахат
Што пали као опојна измирна;
О, не, то није седефасти бахат;
О, не, то нису рамена прозирна.

То твоје усне разгарене прже;
Осећам да ме у сан пијан гоне
И из сна танак њин додир ме трже:
О, то су оне, то ме муче оне.

Не, ти су зуби биљурно бисерни,
Они ми крше, чупају и дробе
Сву младост, понос и осмех безмерни,
Кô слатке канџе сладострасне злобе.

Не, то су очи, јер њиним погледом
Као зрацима сунаца позлаћен
Падам, кô верни што падају редом
Пред кипом Буде, у прах вечног враћен.

О, зашто грешим, што тражим решење?
Зар одгонетај драж амбиса има
Ту где сазнање значи уништење
И грумен злата бива пухор дима?

Не, ту је тајна обмотана пеном,
Сва беда ума и све величине
Оваплоћена у тражењу њеном,
Где кроз бескрајно траже се ширине.

Две раздвојене поле истог бића,
Две поле душе и мозга и крви,
У једну купу сок истога пића
Да улије се са две стране врви.

О, срећне оне развејане поле
Што кроз просторе тражећи се сретну,
О, јадне оне које часи сколе
И никад химну не отпоје цветну.

Лутају тако кроз пустињу црну,
У туђем гнезду прибежиште просе,
Кô раздвојене варнице утрну
Које у себи плам јаука носе.

О, ми на које Господ милост расу
Не разумемо натпојмљиву тајну,
Кô две варнице спојене у часу
Да разбукте се у буру бескрајну.

Но, авај, у том часу изнад ствари
Кад боговима блиски смо у срећи,
Тек робље ми смо, а не господари,
Но ипак, свешћу, од светова већи.

И ми што крајњу могућност свих сласти,
Најређе дату, осећамо шумно,
Играчке тек смо хладне вечне власти
Што ништа не зна и дела безумно.

Та власт живо ствара мртве ствари,
Ја свесно појмим и свесно уживам,
Она не појми она господари,
Рад' њеног циља робом њеним бивам.

Небеса тутње и дрвета јече,
Одјек с урвине у урвине скаче,
Мраморне стене ломе се и звече,
Глечери праште, пољане се мраче,
А кроз лом страшни звуци бола дрече!

...Згађеном женка бесвесно је бреме.
И она клизи млитава и млака
Из наручја му. Мре му снага јака,
Боле га очи, љигаво му теме.

Тело му игра од незнане студи,
Растегљив мозак пун збрканих слика
Тог чудног часа Страх осети луди
И јекну болом очајнога крика.

Раширив руке челом земљу таче.
Из страха неки чудни сјај се буди.
— И слика Бога у њему се заче.

(Без датума)