Ветром шибани

Волим твоје уде сазреле и вруће
И детињско око што немиром жеже;
Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
Кад се мрком кожом проспу руже свеже.

Волим лепе руке похотне и мале,
Волим твоје тело кад живцима цепти;
Тисућ капи крви лије се у вале,
Од страха пред Новим сваки дамар трепти.

Волим те и нико волети те неће
Живцима што дршћу хиљадама капи,
Док демонска рука гура нас и креће
До пред амбис страсти, што пред нама зјапи.

Час у грчу плачеш, час вриштиш очајно,
Час се звонко смејеш, кô сулуди пани;
Ја те волим, јер смо немирни бескрајно
Дршћући кô вали ветрином шибани.

Да отворим жиле хтео бих у трену
И ти на њих усне да поставиш жудно
И крв да ми сишеш, док ти жудње вену
И, док мрем, да топлиш моје тело студно.

И тад отрована дахом мога леша,
Да ме гризеш, док ти трну уди голи,
Да кричиш док ти се жуч крвљу комеша
И да свесно појмиш онај понос холи,

Кад се дивље, лудо, само крвљу воли.

(1912)