Самоћа

Ноћас се бели вео с гора смаче,
И тихих туја сумор јецај просу,
И мукло поље вранама се осу:
     Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Великих жудња жеђ ме нова таче:
Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.
Огњем лепоте ненадно су свеле.
     Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Сломљене барке све јаче и јаче
Хук развејава и нада се дроби:
Несита жеља сама себи коби.
     Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

(1914)