Пуста

Препланула, боса, испуцаних руку
Упрла је очи, мирне кô дан летњи,
У мочварну пусту где мре мирис цветни,
Где прљави видик пси у бескрај вуку.

И кад модрим дахом у руменом луку
Пукне барска зора просув задах штетни
И кад новембарски цикне фијук сетни,
Она сања док је дани не дотуку.

Без бога, без наде. Тек одјекне тмуро
У празној јој души кô глас старе приче
Гром и ромор кише кад је небо суро.

Свог витеза чека блатавог и смрдног,
Рапав крик живота кроз пустаре виче,
А кад га осети брадатог и гадног,
Засузи, затрепти, гризе га и сиче!

(Без датума)