Псалм сазнања

И Бол је пио до крајњих горчина,
И пронирао небесна тајанства;
Здравио смехом сунчана пространства,
И рио пустош земаљских дубина.

Горд чекао је да се женка јави
Јер нудити јој љубав није знао,
И дивље руже с недра би јој брао,
Срећан што трње прсте му крвави.

Том пробуђеном љубављу се клео
И мислио је да воли без лажи,
Док не би чуо звук нови и дражи;
Кринова нових тад би венце плео.

Давао за кап меда вечност, да би
Сркао жудно вино величине.
Постаде собом Бог своје судбине
С чежњом да сунце јача и слаби.

И сад пун иња, старом снагом плану.
Поносан, пресит, пут небеса гледа,
Да празан бронзан суд Господу преда.
- - И нехотице откри вечну рану;

Уз горд му осмех једна суза кану.

(1913)