Последњи гутљај

Зар још хоћеш крви из просуте чаше?
Зар још тражиш клетве и болове дуге?
О, њих давно нема, јер их жене страше
И пољупце твоје перу усне друге.

Зар упијаш усне распукле и жедне
У усне што грче свест и соком трепте?
И ногама рушим успомене бедне
Срећан што пред страшћу штуре гране цепте.

Ти живиш од бола што ти свести пружа,
Но кад боле тражиш, тад од мене бежи.
Ја кидам пупољке распукнутих ружа
И код мене сласт је и јасмини свежи.

Бол је давно мртав, а пољуб што пржи
Даће ти проклетство што се блудом кити;
Хтећеш страст да туђу исцедиш до сржи,
Хтећеш вучјим зубом по нервима рити.

И ма ко то био, крви ћеш му пити.

(Без датума)