Поноћни дозив

Како је бурна ноћ, како је страшан час!
     О, како тутње стене мрке!
Облака струји низ и дршће око вас.
     Уздахе небо шаље грке.

А из црних шума бруји чежња врела
И кроз тресак грана и ломњаву дебла,
Кроз папрат, кроз круне где дршће имела,
Кроз шипраг, где ариш јауче прозебла

     Тече кô вреле усне дах
     И мек кô цветних ружа прах

Чежњиви крик младог живота, што жуди
Као душа снених драгана што вену,
Избегла из млечних разбукталих груди,
Расута у иње и жубора пену.

Шта то зборе шуме у поноћне сате,
Кад ни звезда нема, кад и обест спава?
То промрзли фаун проноси шапате
Бледе руже што у снегу процветава

     Пригушен јецај њен и крик
     Несталог драгог чезне лик.

Како је бурна ноћ, како је мрачна хрид!
     О, како море стене дроби!
Громове сипа свод и муња слепи вид.
     Океан претњом коби.

А из црних вала бруји чежња страсна
И шиба са звизгом пенушаве воде.
И музика јечи час тиха, час гласна,
А црне сенке на пучини броде.

     И, као дивљих стена хук,
     Пучином урла громки звук.

Шта то зборе вали у поноћне сате
Пригушеном страшћу, кад и мржња спава?
Коме шаљу звуке кô у заман слате
И загрљај, који стене подлокава?

     Громором јечи ноћ и кам.
     Врх вода лебди зелен плам.

Далеких драгана то је размах чула,
Крв мучена кључа и одиха тражи
У уморно доба, кад са древних кула
Вечни чувар шаље мир и мртвој стражи.

     Пригушен то је бес и рик:
     Жељене драге чезне лик.

Како је бурна ноћ, како је страшан хук!
     Пучина вришти, шуме цепте.
А пан притеже скривен лук.
     Бура... Но ипак звезде трепте.

(1917)