Пехар

Зрелом страшћу пехар ври, пени се, кипи,
Ево пиј из њега сву младост свитања,
Гризи груди докле кост до кости шкрипи,
Црпи младост, која о вечности сања.

О, испиј је нагло, жудно и нечујно,
Вај, већ сад је горка и талога пуна!
Само прве капи из ње клизе хујно
И звоне кô чиста и сребрна струна.

Резни ли горчина? Тад без речи бежи,
Испиј чашу само до талога сива,
У ком кључа отров, што цвет пржи свежи,
И из кога бије задах леша жива.

А кад у смех прсне демон искушења,
Пљунувши на прошлост —смехом плач одгони,
Уз смех разбиј чашу преранога врења,
Цикнувши нек падне и нека зазвони:


Тај звон биће живот и песма презрења.

(1911)