Одблесак

Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На 'рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађијски се збраше.

Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили ловор оголео,
Признаћу тајом, сам у себе скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.

(1913)