Очи

Муче ме твоје очи никад сталне,
     Час смртно црне, час кô осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
Кристалне
И меке као пахуљице снежне.

Њин господски поглед свуд ме прати.
     Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати
     Што крв ће твоја у њу да се утка.

Чујем реч њину кô властиту грижу,
     У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу
Разорне, мутне кô пролетње воде.

Неизгладиве као вечно клете
     Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете
Те очи које не тамне ни смрћу.

(1914)