Ноћ

Поподневни пухор још блиста врх грања
Сировом је земљом мирис снаге просут,
Дах ложнице бије из врућег јаблања,
А друм у даљини спава сребром посут.

У раскошни сутон августовског жара
Краде се свежина и, док дан још гори
Трне одсјај сунца на кори листара
И све јаче дрхтај шумом се вијори,

И сва шума стрепи кô Циганче врело
Распучених груди, отворених уста,
И у ноћ чека своје подне зрело,
Док од луде жуди капље смола густа.

Песма младе воље у ноћи се јави,
Оркестром сокова бруји химна света;
Ни сам месец неће светост да скрнави
У тој брачној ноћи, кад чезну дрвета.

Из најдаљих пуста кô да трубе трубе
Химну вечне снаге слашћу вечних мена,
У дну шуме фаун пијан кези зубе,
А и сама вода што капље са стена

Има укус уста што први пут љубе.

(1911)