Јесење шетње

1.

Све страсније волим позну јесен, што се,
Сва мокра и сива, као авет грчи
И залеђен видик сужава и мрчи
И грешнике шиба, што милости просе.

Волим дивље патке, што врх вода криче,
И покисле вране и магле мочари,
О, бескрајно волим те суморне чари,
Кад видици сиви на гробнице личе.

И корачам гордо по надама палим,
Раздраган што живот око мене труне,
Тамне очи сунца и пролећа пуне,
А ја ни што желим, нити за чим жалим.

2.

Блиста задње лишће као златна мрежа
На јесењој земљи и кô да мирише
На сунчану јару које нема више
И цеди из земље кап отрова свежа,

А ледена магла побожно разуме
Тај поносни одмор после страсних днева,
Задњу раскош снаге која догорева,
Ту последњу песму старе, горде шуме —

И густим јој велом обавија гране.
Тако ћутке трне, без туђега плача,
Једна зрела песма од јаука јача,
Мре, ником не речен, бол на младе дане.

Волим ту свечаност сутонске осаме,
Кад осећам себе, што у срцу спава;
Тад у мени тисућ туга васкрсава
И низ успомена умире сред таме,
Као мирис жене која ишчезава.

(1913)