Једна жена

Волела је с пуно страсти,
Ноћ је пала, крв јој плану,
А кад згази цвеће части,
Осмехну се, суза кану.

Свет је гони, он је пљује,
Разрива јој више рану
»Бестиднице!« свуда чује.
Осмехну се, суза кану.

Оде некуд... сина чува.
Тек што рече: »сунце грану«,
Оде син да цара чува.
Осмехну се, суза кану.

Цар с народом циркус прави:
Рат је. Прва пушка плану,
Несрећног јој сина смлави.
Осмехну се, суза кану.

Пред црквом је. Залуд проси.
Бар да оног бол њен гану,
Што у »срцу Бога носи«!
Осмехну се, суза кану.

(Без датума)