Игра магле

У смирено подне зажареног лета,
И ватрена киша кад водом заблешти,
У сваком се жбуну један фаун срета,
Изнад чије главе гола нимфа крешти:
То свадбу похотну слави горска чета
И кроз мртво подне њина банда трешти.
     Чини ми се звоне јеци кастањета.

Ја разумем, живот сав лежи у женци
И свем циљу женке да је мужјак мета.
Прострт у плавкастој ораховој сенци
Осећам, плави ме искричава Лета.
Падају на мене Бахусови венци
И боли ме туга умрлих планета.
     Сад се јасно чују звуци кастањета.

Мислим: из магле ће далеке без лета
К мени доћи женка непојамна чедна,
Скривена до сада од сунца и света.
Ни сам не знам каква. Али туга ледна
Прож'ма ме, јер место звука дивљих чета
Закука врх села јаук звона медна.
     Не чују се више звуци кастањета.

Тада рекох себи: Да пожуде није,
     Нашта хука света?
О, зар није слатко да ме сунце пије
     И страст пуна сна,
Када свака жила, сваки дамар бије?
     Тад све волим ја.

(Без датума)