Грифос

Ти, црвена жено, с очима од ватре,
Страсна као море, разблудна кб змија,
Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре
И сиктању твоме мој грч бола прија.

Одлази, о страсна царице сатира,
И сажежи косе и разгубај усне,
И разлупај мрамор нимфијских кумира,
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.

Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,
Ја осећам: понор очију ме гута,
А твој луди танац прожима ми кости,
Твој ниобски осмех мозак ми полута.

Целовом би једним спржила ме цела,
Испила сву младост и дрхтање сока,
Док би твоја дојка ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
Смрвљену до смрти засуо те блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;

Великом и страшном клетвом из дубина
Мртву бих те клео луд од очајања,
Пио бих у болу и, пијан од вина,
Јецао у поноћ песму покајања;

Луче нове вере хтео бих да дижем
За векове нове кô знак васкрсења,
Ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,
Ја, сулуди Јуда палог поколења;

Апостолским звуком симфоније једне
Певао бих химну што умрле буди,
Али... моје усне за уснама жедне,
А измрвљен мозак тражи смрт у блуди:

Дршћући те грлим руком што сва пече,
Пропињу се теби испуцале усне,
Душа хоће вечност пољупцем да рече,
А крв у кап једну стопи се и згусне.

Авај, сфинксе врели пожудних усана,
Ти си луди демон, што љубећи дави,
Ти си врело подне мог блиставог дана,
Орао што жртву диже и крвави.

(1911)