Гаврани

Да чупам из себе све део по део,
Да, ријући живце, подсмевам се злобно,
Да се светим себи сав модар и врео,
Да крв своју пијем кô причешће гробно,

То сам тада хтео. Јер вечера тога,
Кô после погреба најдражега брата,
Кô свештеник храма испљуваног Бога,
Схватих бол кад човек воли децу блата.

Гледао сам како ти ми сунцем биваш
Иако сам знао колико си мала;
Осећах да вид ми својом руком скриваш,
Гураш ме на море без неба и жала.

Сад бих да те мрзим. Колико си ниска!
Авај, јадна жено, и ти још ме волиш!
Зар мислиш да си ми икад била блиска?
Бежи. Зашто да се кô худ просјак скочиш?

О, ми смо далеко, далеко бескрајно.
У твом оку видим тек леш среће своје.
Па ипак, кô да се још волимо трајно,
Тражимо се. Или из навике то је?

Свег си ме у себе сахранила с циком;
Једно другом ми смо прогутали срце.
Све то беше рано! Сад ћутимо ником.
Певамо: гробари што копају мрце.

Два гаврана ено. Кљују се и криче,
Бесни што у једном срце другог чами.
Један другим живи. Они на нас личе:
Мрзе се због оног што створише сами.

Ми смо гробља. Ја бих да их раскрвавим,
Лешинама мржња да нам се разбукти.
Вај! Чим лед се оспе, ја га крвљу кравим.
И док сфинкс замрачен врх нас кроз ноћ хукти,

Пољупцем бих туђим да сав страх задавим.

(1911)