Авет

Ја хоћу да срчем женске очи снене,
И да гризем усне, да се играм њима,
Гледајући како крин за крином вене,
Док ја ћердам младост сред вина и дима.

И пљујте ме зато кô страшило света:
Ја вас учим сраму и нискости скота;
Куните ме гласно. Зар то мени смета?
Ја тражим садашњост немоћна живота.

Трубите гласови немоћи помамне,
Звоните у бесу! То ја терам чаму.
Нек сва младост вришти пуна страсти пламне
Падајући с криком у ђавољу таму!

Да, да, смејаћу се ја пијан од беса
У слатком наручју посрнуле части,
Сишући дах жена од крви и меса
И њихових груди удишући сласти.

Имате поштење — не знате шта значи,
И имате прошлост — лешеви што труну,
И љубав, што мржњу са собом повлачи,
И имате Веру безбожништва пуну.

Цео живот ваш је демонова шала,
А ви би свом збиљом божју мудрост стећи.
О, смејем се вашем гробљу идеала,
И, у лудом смеху, мудрост ћу вам рећи!

А кад нико више не буде ме хтео,
Када будем само иронија среће,
Ружан као акреп, као овца бео,
Ни тад неће моје погнути се цлеће.

Тада ћу слушати у свести да звони
Овај исти кикот разблудних Салома
И, место да моје око сузе рони,
Смејаћу се миру смрзнутих атома.

Ја ћу бити срећан, када будем знао,
Да сав онај сумор што на чело пада,
Значи дане кад сам самог себе крао
Дајући будућност за најкраће сада.

Не пустивши суза, горд, с подсмехом холим
Осећаћу време како ме прекрива,
Јер знам: свака суза значи једно молим,
А сам у свом болу човек Богом бива.

(1910/11)