Заљубљени Давид

И пред вече уста Давид са постеље
своје, и ходајући по крову царскога двора
угледа с крова жену гдје се мије, а жена
бјеше лијепа на очи.
И Давид посла да пропитају за жену
и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи
Елијамова, жена Урије Хетејина?
(II књига Самуилова, XI, 2, 3)

Страст је закликтала на лешини Вере,
Страст што чини усне модре и зелене,
Страст што седи косе и што недра дере.

Давид шири очи крупне и црвене
Кô вечерње небо врх пешчаних степа,
И тражи у поноћ сласти непијене,

Док оловно срце стеже се и цепа
И челична змија сикће на њ и пљује,
Стакластих очију и сребрна репа.

Крик Цара Јудеје пригушен се чује:
»Жено млечна тела, жедан сам те врло!
Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује,

С распуклих усана руј ми време стрло,
Срце ми је восак, гнојава ми недра,
Сув језик приону за увело грло.

Тисуће иноча стезаху ми бедра.
Оне беху беле кô снег са Селмона,
Песма њина беше као шумор кедра,

Очи модре као чивит из Сидона
И мирне кô небо у индијске калме.
Друге беху црне кô крила грифона,

Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме,
Ведре као подне, дивље као зебра,
Сањиве кô ритам осионске псалме.

Од страсти су моја усахнула ребра.
А данас ми очи устрепташе бесом
И зазвони душа кô харфа од сребра.

Твоје око просу дрхтај мојим месом.
Ја хоћу да чупам твоје златне косе,
Хоћу младост златним урешену ресом,

Слапи твоје крви да ми ране росе,
Да у мени рикне младост оних дана
Кад Саулу певах химне ум што носе,

Кад осетих оков Микхиних усана,
Оков пољубаца! А сад оков злата.
Место мрамор-тела гној неситих рана.

Нада мном сикташе крик посмртних јата,
Рушио сам куле, сатирао чете —
А данас сам жељан крви из твог врата!«

И сруши се Давид, цар државе свете,
И гризући свилу шареног дивана
Јецао је плачем разгневљене сете.

С поља шуми песма са палмових грана.
Он хукну, док рука пожутела клону,
И отворив врата гледну пут Ливана,

Где прах звезда сребром мије васиону,
И урликну: »Жене!«
Док његове очи немо у мрак тону,

Пуне топлог сна су, велом обвијене,
Промицале, пуне мириса и нара,
Робињице топле, босе и румене.

Блештала је светлост и била је јара,
И густ задах вина и знојавих уда
Био је уз луду игру пјаног цара:

Звонио је бакар и музика луда.
Вртом игра пламен, дршћу стабла гола.
А просуто вино из стотине суда

Кључа, ври кô врела, расточена смола.
Цар дохватив Псалме трипут у њих пљуну
И баци их у дно оргијскога стола.

Сосана и харфи бесни оркан груну,
Док је бела тела, пијана и врућа,
Цар резао ножем, да сласт лоче пуну

Из крвавих уда и раздртих плућа.
Колутаве очи светле, никад сите,
А увела уста гризу тела врућа...

"Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките!
Свежине ми дајте и свечаност мрака!
Смрди крв и уље и свилене рите!

Мира, вечна мира, без животна знака!
Дајте ми да сањам оно што бих хтео,
Ону жену чисту кô дан из бајака.
Видех је у реци у дан пун и врео,
Где се прозри, сунцем прожмана до сржи.
И Господ би пијан крај ногу јој мрео.

Њен дах ме кô ветар из пустиња пржи."
Заћута, јер пред њим црн се вео смаче.
Виде Порок како рог двогуби држи.

И кад грешном усном врх свог рога таче
На једноме крају звук се Среће изли,
Крик Греха на другом тутњаше све јаче.

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли.
"Грех је отац Среће, Бол син Величине!"
И, док покајници у сузе су бризли,

С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине
"Уријина крв ће очај да ми спере!"
А Град Свети спава под велом тишине.

Страст је закликтала на лешини Вере.
(1911)