ВЕЧНА СТРАЖА епопеја

ДЕО ПРВИ


I
НАЈЕЗДА
Тутањ

1.

Фијуче звуком смрти оркан с далеких страна,
Црвену маглу сипа врх гора и пољана
      И лопте дима гони.
И стреса капије тешке и крши мокре гране
И градска дроби платна и куле крвљу пране
      И претњом адском звони.
И урла изнад вода и врх звоника брише
И леди хладне капи јесење позне кише
      И мрви славе лук,

А посред лудог треска са торња светог храма
На буну звона зову и кô челик се слама
      Поноћи грозне звук.
Из магле кô из пакла крваве сенке грозе,
А кроз модрину сија ножева оштрих блес,
Харона чете мрачне чунове смрти возе,
А на обали влажној мртвачки тутњи плес...

      Звоните, звона медна.
      Калите срца једна!
      Кô чета дивља ледна,
Нек јурне победна војска и стари проспе бес!
О, држите се јоште, држите, градска платна.
То јесен долази с хуком, то јесен иде златна
      И зрели носи плод.

Авај! То није јесен, да зрело класје сеје!
Ускрсли Атила то је. Народима се смеје.
Сватови то су мрки са ножем и косиром.
О, не чекај их с крстом и освештаним миром.

Чујеш ли њихов ход?
Тај црни низ кô талас запенушене лаве
Здробиће чврсте шарке и 'ладне градске браве
И твојих кула туч.
Гомиле те, што косе,
Крстачу за те носе
И сирће, крв и жуч.

2.

Разорене су стене и гробље бива ров,
А стража бодро стоји напрегнув оштри вид
И обливена крвљу чека кô живи зид
Напад нов.

Измаглица се гусне. Оргија ветра поче,
Уз гвоздену се лупу гробљанске дижу плоче
И звона звоне звон:
Њин тон
      Њин звон
Сам, бон
Очајно звони.

У крвавој пени лешеви се гуше,
Кроз кршај челика вапај болно цвили:
То с очајем к небу трче мртве душе.
Поноћ сузе рони.

Разривеним стењем ред костура мили.

Нижу се већ свеже
Гомиле мртваца
И у крви леже.
О, колико бола и нада и вере,
О, колико топлих снова вијор дере
И у неврат баца.

3.

Чујте, о чете холе,
Чујте тај тутањ тмули,
Дуси вас моле
За мир.
    Преклињу, јер су чули
    Крвави пир.

О, доста крваве и дивљачне сече!
Доста је гробова, све је живо пало,
Покојници моле за одмора мало
Јер давно врх вода спустило се вече.
Престан'те! Чујте, и преци се грозе,
У покрове своје завијени, клече,
Јер последње лишће вене свете лозе.

Залуд трубе мртвих знак затишја јече.
Узалуд је вапај, залуд молбе њине.
Још крвави демон пољем жртве вија,
Још бујица кључа, цепти се и гине,
А суморна магла равни обавија.

4.

Трећи дан се дими, пламти дом до дома,
Улице су градске узаврела мора,
А црквена звона врисак палог грома.
А молитва — клетва полуделог збора

Као на црном ланцу везане гомиле ходе,
Мишица издробљених онакажена трупа,
А блудне авети Вечног сивим их путем воде
А јаук тисућа њиних кô добош посмртни лупа.

Уј, хууј из дубина муклу тугу бруји
Груби сумор груди што га поји скуп,
Чуј тупу јадовку како тмуло хуји
     Труп, труп, труп.

То корача тромим, измученим ходом
Низ рањених тешко и спасења вапи.
Свуд мукло. Видик се густи скрива сводом
И стреса пред реком прогрушаних капи.

5.

С хуком већ прве уставе су пале
И врисак жена и крик сирочади
Спаја се с циком надируће хале.

Коб клице ропства падинама сади
И док је мртвац испод сваке стреје
Семе бола сеје.

А друмови су црни куда гмижу
Валови глава и сулудо трче,
А лопте смрти свирепо их стижу
И, погођене, у крви се грче.

Преко лешева врућих што се пуше
Колоне јуре полунаге, босе.
За њима тутњи ненаситост тмуше
И продерани стегови што носе,
Предзнаци пада, помамно се вију
И беду крију.

За њима с треском мостови се руше
Буктиње праште и мачеви косе,
Домови пламте и њиве се пуше,
И сабље крвљу росе
Пољане, стење и кола и каре
И веју вруће и крваве баре.

Вај! Цео народ друмовима граби
Кô изагнани Лот3 из трулог града
И беже болни, сакати и слаби
И беже жене и деца и стада.

И сви су данас деца једне својте,
Старци и пилад, невесте и стока.
Векови, јаук моме роду појте,
Коме читам ужас са усне, из ока.

Без свести, само у недоглед блуде.
Верују: тамо спасења ће бити.
Сустају, гину, а ветрови гуде
Опело грозно. И одар им кити
Згажена трава и жућкасто блато.

Вај, роде! Куда тај те талас носи?
Куд бежиш као уплашено јато?
А пламен пали, сажиже и коси,

Као покајници у дугоме реду
Господу се моле
И суморни греду,
А друм им светле зубље црне сотоне.

6.

О, залуд дуга молепствија ваша.

О, залуд тамјан и ваши тропари!
Последња горка испиће се чаша
Кô помирења са исходом ствари.

О, онда бежи, у неповрат бежи!
Бежи у кланце, пећине, врлети.
Тамо где олуј фијуче и снежи,
Где орао се копцу смрћу свети.
Бежи у мрачне непроходне куте,
Где чак ни сунце зракама не ступи,
Где само вијор завејава путе
И само стена шапат мумла тупи.
Где сметови се никада не топе
И лед вековни поноре где скрива,
Где топле кише врхове не шкропе,
Самоћу вечну где планина снива.
Бежи у шуме, где путања није,
Где, вековима, свака јесен слаже
Застор увелих листова, да каже
Последњу нежност земљи што се крије.

Бежи у пусти крај дубодолина,
У царство вода, које се не краве.
Бежи и чекај да се опет јаве
Велики часи великих старина!

7.

Већ нема друма пуста.
Црни се, тече, гиба
Збијена река густа.
А јесен пут јој шиба.

И вихор злокобно хуши
И зима јадовно стење.
А живи зид се пење
Да се у кланце сручи.

Већ пламте пољане и пламте олтари
И јаук стократо пољем запомаже.


У суморном часу бледе господари,
А под витлом грозе изумиру страже.

8.

На друге вратнице, ево, поплава кидише
                                             с треском.
О, света брда наша, будите огњене зиде,
Заспите падине своје лавом и смртним блеском,
Јер бура правце иде,
      Капије горде скиде.
      И већ се кроз ноћ виде
Колоне њене како столетне луке дробе
И жежу, косе, робе.


О, света брда наша, тако вам предачке славе,
Склопите руке своје кô тешке тамничке браве,
Непроломљиве, надне!

О, свете реке наше, теците ватром лаве,
Нек ваши врели вали крвави поход млаве,
Да спржен тетреб падне!

О, свето сунце наше, пламене луче гаси
И непробојним мраком свој верни народ спаси.
И мраз по мраку распи!

О, свети ветри наши, нек ваши меки даси
Отровом поспу напаст, што хрли нам у маси,
И вечним сном да заспи!

Молитва залуд стреми,
Кад мутно небо неми.

         Више нема правде, ни Бога, ни Вере!
         Још последњом моћи брани своје груде!

Пашћемо до једног! Срам се смрћу пере.

          Смрт плаћена скупо нек молитва буде!


II
ПОБУНА ВОДЕ
1.

Зашто те беле искре са лудом праском прште
И кључа сребрни скок
И зрачи вала ток,

Пада с урликом лудим на стене што се мрште,
      И тресу грозном грозом кô уклети џини
      И тешки вапаји њини
      С небеса осмех свлаче?
О, ћути. Хуји хуј.
     Шта ти јецаји значе
     О вај, о вај!
И клетву чуј:
    (У проклет крај
     У окршај
     Разблудни допре крик побуне страсне
     И шиба покличе гласне.
     И пожар сунца гасне
     И густим мраком броди
     Суморни предзнак зала.

     И чете сотона води
     Уз химну клетих вала.)

2.

О, Реко Моћи, куда лешине тобом плове
И распарчана, густа у неврат куда срљаш?
О, зар не чујеш врисак што вриште стене ове,
О, куда с крвљу нашом да је незнанством прљаш?

Сачувај крв и лешина склад
За ова поља стара,
Јер пашће куга, пашће јад
Врх блештећих ватара.

О, буди вир што срца кали,
Јер дуго твоји таласаће вали
Да не чују песме, да не виде свате
Ни поворке дуге, које крици прате.

У теби прошлост бурна спава
И сузе дана, бола пуне.
У теби јад се оцртава,
А на дну леже пале круне.

А ти си гроб, што неопојан јоште
Из правекова вапи, плаче
Чуо си јаук презрења и поште
И звизге које бичем тлаче.

О, широка водо, твог се гнева плашим,
Не куни што пусте обале ти биће.
Опет витла неман над главама нашим
За које ветрови трнов венац свиће.
О, памти беду нашу сву,
О, памти, кô што памтиш све,
Хероја који на твом дну
Суморан сања мртве сне.
Да. Памти јад и нашу беду
Као што памтиш из давнина
Суморног старца главу седу
Што вапи изнад пустолина,
Као што памтиш час и дан
Кад на Острву винограда
Дивљи је обес растрган
Јецао тугу свога пада;
Као што памтиш мрачне гомиле
Које су тешке патње сломиле
И пошле, као чудна литија,
Да бекством траже спас,
И кô што памтиш сва та збитија,
Памти и нас.

Дунаве, зашто клетвом пратиш
Наш очајнички збуњен збег.
О, када нећеш јад да патиш
И хода нашег циљ да схватиш,
Да спасавамо раздрт стег,
      Не куни нас, но се нашег јада сећај
      И последњем шљунку и алгама збори
      О несрећи нашој! Реци и обећај
      Наш повратак скори.

3.

Реко изобиља, зар ни тебе више
Нећемо видети како мутна плавиш
Наша плодна поља када навру кише.
Авај! Зар и ти ћеш крст врх нас да ставиш?

Кô Нил златни ти си поља нам плодила
Из равница твојих зубља части плану,
Синове си снаге и моћи родила,
На обале твоје крв хероја кану.

Кô несит џин
Гомиле ваљала си јунака славних
И понос њин
Вукла у амбис страсти тавних.

О, скупу царину плаћали смо, када
Преко твојих вала носили смо зубље,
У час кад за осмех Славе глава пада.
Обманути Летом тонусмо све дубље.
Бесмо тада исти кô и овог часа.
Саво, да ли памтиш... итд.
Но веруј нам, иде дан кад наше трубе
Свој расуће поклич да те њим пољубе,
Да пољубац тај ти сву срж усталаса.

      И рикну вал и лину,
      Заурла, тресну, шину,
      Расу се, плину
      И крвав,
      Сав од стида црвен,
Јурнувши далеко у ноћ непробојну,
Рикну кад сав око5 опази затрвен
И заурла песму улудну а бојну.

4.

Зар ти је мало, Господе бола,
    Још алем зар да се скине?
Погледај реку крви и кола
    Како се мучи и гине.
О, почуј лелек и бол утоли,
И сувише је невином казне.

Градови горе, села се празне,
О, почуј, Боже, јер боли, боли...
     А ти нам немо показујеш пут,
     Јер наше патње још не желиш крај.
     Најдражи ваља оставити кут
     Кад остависмо круне и сјај.

Реци Патњи треба данас рећи збогом,
Оставити да се пени и да снива.
Још бежати треба, јер под нашом ногом
Крв врела подлива...

     Са обала левих,
          Дрино,
              твоји вали
     Слушали су само запевке и јаук
     И, када си хтела да те смех разгали,
     Ти си мреже своје, кô водени паук,
     Пуштала дубоко у наше заравни
     И, запевки сита, наш си усев трла,
     Да би чула песму, кад у сутон тавни
     Заори се широм из пожудног грла.
Вај, од данас чућеш и здесна и слева
Цео народ како вришти и запева.

5.

Ево нас већ, ево, на окомку, где се
Још последња снага упиње и чека
Да молитва стара ловоре донесе.
Ево већ низови падају кô лесе,
Докле мумла добош и челична јека.

Планине се тресу, шума се таласа,
О, Господе, спаси и чудо учини.

Појави се горд у својој величини,
Помози и...
Али нов пут се беласа.

6.

Реко снова наших, не теци кô пређе,
Колевко џинова и јадовке меке,
Хајде с нама југу, у земље далеке,
Хајде с нама нове да стварамо међе,
Јер сувише драга твоја нам је вода
Да бисмо је могли не видети више
Кроз сањиви сутон како журно брише,
Сувише је драга, да се за спас прода.

У недру, у шаци, устима и оку
Носићемо, водо, твоје вале собом,
Да се, кад паднемо у тугу дубоку,
Причестимо и да крстимо се тобом,
Корито ћемо ти кроз стене створити
Да и Бог задрхти испред нашег Хоћу,
А ти ћеш заносним шумом шуморити;
Ми ћемо те чути и дању и ноћу.

Кô паћеник, прибран над властитим сломом,
А Морава ћути у свом ходу тромом.

7.

        Бежи,
        Гробови свежи
        Наш су траг,
        Гмиже,
        Све нам је ближе,
        Демон наг.

Крвава децо крвавијих стопа,
Зар и ви дудасте зид својих окопа,

       Река Беса болна срца
       Сва крвава, мрачна, грца.

       И не тече с пуно ху

       Загушена од лешева
       Једва тече, једва мили,
       Тужно цвили и
       И запева.

8.

Суро крваво стење гордо се небу диже,
А доле Прошлости река лешеве пољем спира,
Згрудвана хладном крвљу уморна сунцу сиже
А с Крумових врлети злокобни халак свира

Сведоче древне славе и једног моћног цара
И патријарха седог, с поругом примај госта.
Већ вришти рзај коња и густа струји пара
А црна свита тутњи преко твог часног моста.

Устави ток и слукти.
               Чујеш ли уздах тмули,
Кô уздах самртника у зимску поноћ нему?
И тај се уздах мукло у твоје вале ули.
То Река Славе тражи смакнуту дијадему.

О, несрећна паство, у цркве нагрни,
Последњи пут дођи да припалиш свеће.

Дршће Храм и Вис се обешчашћен црни.
А грм шири гране кô мукло распеће.

9.

Све је у крви.
И пламен кружи кругом,
И брекће гором и лугом,
А још јечи, врви,
Кô стадо са свих страна
Стегнуто ланцем врелим,
Измучен, преплашен народ
И спаса хоће,
И спаса тражи,
Богу се нада,
Моли и куне.
Са гора и пољана
Авети слазе
И шире гвоздене руке
И стежу.
Метеж и вика
И лом.
Страх.
     О, Части реко света,
     Волиш ли поља своја
     И жбуње и дрвета
     Више но песме наше?
     О,понећемо собом
     И те љубимце твоје,
     Венчаћемо се гробом
     Ти и ми.
Зар ниси наша? Реци реч.
Зар вопиш данас покпич туђ?
Крвника наших хоћеш впаст.

Дубина твојих мрачно дно
Зар није чупо сваки боп,
Зар није чупо сваки крик,
Зар није чупо сваки јад
Отаца наших, што су ту
Обапа твојих бипи роб?
Стопећима смо бипи ми
Кô син и отац, брат и брат.
Сестара наших тужни ппач
Зар није твоје воде ток?

Из Бојке некад дивљи бич
Прогонио нас у твој до.

И зар смо некад, ма за трен,
Неверством, срамом ппави ток
Тапаса твојих, стидом зар
    Помутили?

А Реке дрхтав шуми ток
И замишљена мрачна хита
Као да не сме да прочита
На нашем пицу страшни рок.

О, стани, водо, кад се гнушаш,
О, стани, мрк да усклик слушаш.

Нек венцима те демон кити,
Но заклетву нам чуј и памти:
У нама дивљи понос пламти.

Немилостив ће Васкрс бити.


Први интермецо
III

КРВАВИ СВАТОВАЦ

Запенушана вијором струји
Поплава глава, легија страха,
А над њом витла, брекће, хуји
     Кô неман плаха
Незајажљива авет помамна,
И самрт сипа и ватру сеје,
И маглом крила круже јој тамна
И зврктањем се подло смеје.
И праште пољупци немани несите,
     Разривају, крше и дробе
Столетно храшће и стене вечите
     И циче писком злобе.

     И јата крстаре,
     Сажижу и жаре
     И дажду плама бљују.
И лелек тутањ далеко прати.

Подземни дуси кују
Мачеве вреле да могу клати,

Кô да из земље самрт ниче,
Као да с неба самрт слази.
     Ватрени точак гази
     Гомиле што се у калу и влази
Грче.
     И Пораз химну кличе.

Набрекле прште жиле и теку.
Шкргућу зуби и кроз мрак блеште,
А очи блуде кроз ноћ далеку,
     Трубе поруге треште
     И тешке кврге звоне,
     Кроз земљу лије праштави јек
     И с тутњем у плач тоне.

Са Славом то се венчава Век.

О, чудно, чудно то је венчање!

Шибани ветром таласи хуче,
Низ нимфи иде на покајање
А коб из гробља сени вуче.
     Згужвано месо, крв која кључа
     Причешће то је. А пожар славе
     И части — то је свадбена луча,
     Сватовац — тутањ згрудване лаве.

     Санте се ломе; звоне кô чаше.

      Бура фијуче, усов сурвава
      Потоке крви крваве наше.

То се Столеће једно венчава.

Вештица кикот пиштећи боде,
У море тешки падају ланци,
Кључеви бију заразне воде.

На венчању смо и на пијанци!

     Лепршав, млад,
     Шипарац мрк
     Кроз цветан сад
     Јури у трк,

     Запурен, румен
     Игра се, смеје.
     Час снега грумен,
     Час врели плам
     Из груди веје,

     С кама на кам
     Јури уз цик
     Моћан и јак,
     Сунчев би зрак
     Да за свој скине лик!
     Шипарац, он,
     Кô Аполон
     Леп,
     Шири лет.
     За ружа сплет
     Слеп.

Он хоће тутањ, лом и патњу,
Он хоће црних сени пратњу,
Он неће прстен вечери лаке,
Ни паучину месечне зраке;
Он хоће тешких ланаца јек,
Гробљанских плоча хладни дах,
Он млад и плах
Разблудни, страсни век.

Обесан тресе мраморне аркаде,
Стубове руши храмова и кула,
Котрља круне вековне и младе
И кликће:
       »Годи, годи ми гунгула!«

И хоће крвљу да обоји власи
И беле ноге да у диму купа,
Да лубањама рамена украси
И трон да створи од човечјег трупа.
И он хоће гомиле лубања,
Постоље меса, од планина више,
Кад старцем буде, да врх мртвих сања,
А крв да још се пуши и мирише,

И да у магли мртвих душа снива
И да се смеје више него ико
И да векове умрле дозива:

»Још нико крвав не беше толико!
О, преци моји, шта су ваше круне?
Њихови до нас већ не стижу плами.
Нити вас славе, нити ко вас куне!

     Но моја круна умеће да мами,
     Као опојни дах отровног цвета...

Кад у најдубљој изгубим се тами,
Где су провале и понори сами,
Мамиће она ватром дивље зубље
И кроз просторе продирати сјајем.
И што ја тонем све дубље и дубље,
Све страшнија ће пламтети бескрајем.

      Трам, трам,тру — ру!
      Трам, трам, тра — тра — ра!
      Ааааа.
      Хуууу...
      Так!...«


ДЕО ДРУГИ

I
НА КАПИЈАМА СУМЊЕ

1.

Кроз мрачне горе, пуна плача,
Легија црна гази тмуло,
Кô да ка паклу свом корача.
Са страхом да се не би чуло,
Табана, гази, клизи, тече.
А на лицима свих се реже
Бол који не сме да изрече,

А на усни јој клетве леже,

А црне, мрачне горе голе
У загрљај је дубље вуку,
У вијорове свеже смоле,
Где ћуци мрачну песму туку.


Маме кô црна невеста коби,
Маме кô мрачан цвет и чудан,
Маме кô светлост ум што роби
Маме кô мртвих вапај груда!
Маме кô вијор који носи,
Маме кô понор који зове,
Маме кô бура која коси,
Ах, маме, маме мукле горе

Кô тужни гласи меке свирке,
С анђелом кад се дуси боре,
А у сутону плачу дирке.

У полутаму све се свија
И сфинкс узима глас грифона9
И страст гомиле у мрак свија,
Гомиле босих легиона.

   Легије тону, легије тону
   У незнан што се у мрак стапа,
   А туга мије васиону
   И шума голе руке склапа.

Не осврћи се, бежи, нови Лоте,
Не гледај пожар, не гледај страхоте,
Ни град твој вечити што ти демон оте.
Иди! О, можда пут своје Голготе!

Не осврћи се, не осврћи се, Лоте!

   Висова ево голих, времена где се деле
   На чудне двојаке слике. И на два света личе.
   У једном минаре трошне, у другом цркве беле,
   У једном орлови гракћу, у другом јејине криче.

   Совуљага, ћук, ћук...
   Мукли звук
   Славе лук
   Још један слама,
   Ћук, ћук, ћук
      Гробни звук

      Из сваког бије кама.
   Бук.
   Пиштав хук.
   Жук.
...И потом мир и потом мук.

Ћуте гомиле, ћуте.
Мисле се, ломе, слуте.

   На нове ићи путе?
Мисли јој мисли муте.

   И заста гомила сва.
   Пожара за њом плам
   Кроз црну поноћ сја.
   А гара прам по прам
   За њоме покров тка.

Бежати ? Стати ? Судби се дати ?
Остати или ићи?
    Распеће оставити треба
    Или му прићи ?

А гласа нема из земље ни с неба.

   Остати или ићи?
   Шта је срам ?

А гара лети прам по прам.

   Застају. Камене се.

О, где је Мојсеј нов, да води,
Да веру да и препороди?

   И вође стоје неме.
   Тајац. Мирују, бледе.

Израста простор, јер време
Не тече и не греде.

2.

Из страшног дима звижде, фијучу
Облака црних натмула јата,
Као брекћу, тутње, хуче.
     И леден сутон стене хвата.

И проломи се одјек низ стене.
И заори се лелек планина,
Кô кад се усов падином крене
И тутњи преко дубодолина.

     О, како мрки кланци јече!
     Камен се тресе, брда звоне.
     Са тутњавом се стене роне.
     Као ковница нади звече!

И уских река бризга пена,
Распрсла скаче, мумла, прашти
И ковитла се разливена
Као немоћи беси ташти.
Млазеве шиба, сикће, урличе.

И дубови се тресу, ломе.
И муње блеште, громови громе
А из гробова вапај виче.

3.

Куда?
     Крв узаврела плоче рије,
     Крв узаврела поља крије,
Крв је свуда.
     О, задржи је руком смелом,
     О, задржи је снагом груди,
     О, задржи је усном врелом,
     О, задржи је и загуди
     Слободним пољем јек слободе,
     О, задржи је! гробља плави,
     Лешеви њеним током броде;
     И крвав вихор тријумф слави.

     О задржи је, гробља траже,
     О, задржи је, мајке моле,
     О, задржи је, сестре траже,
     О, задржи је, деца моле.

     Вај, куда бежиш? Све те зове,
     Да гинеш овде и да браниш
     Кршеве ове, њиве ове

     И мртве ваља да сахраниш.

     Не иди! Господ сам се гневи.
     Остани, судбу дели с нама,
     Остани! Умри горд у вреви.

     Наши, наши црни дневи,
     А туђ пожар тамо плама.

     Остани, пухор не расели,
     Остани, гробља крвљу прели.

И задрхта талас вас.
              Прелома бије час.

Бори се.
Мори се.

4.

Низ црних се слика ређа и испреда
И кô пухор, без смисла и реда,
Погурен отац и старица седа,
Погружене сестре и дечица бледа.

     И цикну талас и рукну.
     Заниха се, стаде.
     И стукну.
     И горе кобац хукну.

   »Опрости!« гомила рече
     И клече.
          Ничице земљи паде.

Он чека Мојсија свога, да му се Господ јави
И чека таблице нове да му изрекну суд,
Да погнут ћути или да горе се још крвари,
Или да унезверен и прогнан прође куд.

     И чу се глас,
     Врх дивље, мочварне цесте:

   »Господ је чуо вас.
    И останите где сте!
    Чувајте веру свету
    И обичаје старе.«

    Фијуче. Ветри вијор плету
    И орлови крстаре.

    И опет тутањ тутњи.

    И погнуте главе у гомили се крете
    Унезверени народ, у грозничавој смутњи
    Забраздано чело збира и ломи, крши прсте
    И куне богове: Зашто, о закон стрсте?
        И чува речи свете.

5.

    И растура се таласа ток.
    Расуто стадо блуди.
    И шапће: »Не осуди!«

    Дрхтав дрхће крок.

И крвава се лава међу камење тисну,
    Да гудурама чува
Орловски поглед сури и дивљу гордост рисну.
    И тутањ грува.

    Јесен. И кисну, кисну, кисну.

      А један талас оста
      И диже гордо стег.

      Преко крвавог моста
      У нови пође збег.

      И вуче собом трубље
      Фанфара глас и зубље
      И граби у ноћ дубље,
      У понор неодређени, мутни,
      И не чека спасење,
      И тражи исход путни
      За исцељење,
      За искушење.

6.

      О,где си,сотоно, где си?

          О, реци само докле!
          Последњу кап донеси
          Народ коб ког прокле.

     И дође у своме црвеном оделу,
     Окићен главама и мртвачком клетвом.
И донеси собом скалу бола целу
И дичи се својом непојамном сетвом,
Донеси и проспи пред нас мука киту
И клинце, и оцат и крст понижења
И наковањ пакла у камџију виту,
Рогозину, кострет и клешта
И кврге и синџир и ломачу!

Донеси! И мучи и разори и стежи!
Донеси! И шибај и боди и вежи!
Прети!

Ми идемо ко зна и куда и камо,
Једно знамо само:
Вера ће се пети
Све више што муке твоје грубље буду,
Проказивши новог Симона и Јуду
Носићемо даље жар својих ватара,
Свети пламен што су дедови донели
Преко мора, преко гора и пустара,
Кроз шуме, врх којих векови су легли,
Лутаћемо тако кроз столећа разна.

Кроз глечере плаве и морске дубине,
Кроз светове, сунца, неба и маглине,
Кô Јов верујући да преврши казна.

Окуј нас за стену и стена ће с нама!
Ослепи, издроби и мозак и жиле,
Још остаће пламен невидљиве силе,
Наћи ће жртвеник да на њему плама.

7.

И оде мрачни ред пун вере
Да, згрбљен, кичмом стене дере,
Да ловор бере!
Оде.

И за њим јече стене и шуме,
Осрамоћене искре воде.
Не чује или не разуме
Клетву и врисак и крик
И стид и ридај, и цик.

     И сручи се,
     У седих огњишта равни,
     Заручи се:
     Погани ков и пепео тавни.

8.

     И наста брачна ноћ времена,
     Што развејаних, што збитија,
     Сахранила су тисућ мена
     Победа, сумње и литија.
     Женици чудни укрштај пирују
     У смирај сунца чију зору жуде.

     Духови стрепе и воде мирују
     А некретнице плачу и блуде.

И диже се из гробова, и тамница оног вечног
И растр' се поклич Древних преко стена које ћуте,
Преко древних провалија и развођа преко речног,
Кô да тражи нове куте,
Кô да тражи нове путе!

     И заигра плес времена
     Преко стена.


II

ЛОМИТЕ СРЦА

О јао, срце, плачи, о јао, душо, ридај
Несрећна веро моја, свилене струне кидај
И јецај дугим криком,

Јер ведре ноћи сласти, јер топло сунце среће,
Јер сутон твој и јутра и подне, авај, све ће
Гробним се скрити ликом.

    О, младо спасење зала
    Са топлом косом што пече
    Уз звуке што с кимвала
    Твој поглед пожар рече,
    Ти, жено, заносна, врућа,
      Пуна дрхтава сна
      Кô талас ускрснућа,
      Што изгубљена сва,
      Кô ошинута сунцем, што си
Кô позлаћена ноћима звезда модрих,
      Дрхтала слична чедној роси,
      Дрхтала усред дана бодрих
        У мом наручју смелом,
И ти си трептала, или си се вила,
Ти што усне ми жедно пила
Усном врелом,

      Ти,
Што познала си да им краде
Час сваки срећу душе младе,

      Ти,
Што си у недра дах ми склонила,
У очи моје поглед ронила,

      Ти,
Што си у душу тонула жедно,
Кршила младост непоштедно,

      Ти,
Што до дна страсти руке вите,
Румене меке, никад сите,
      Загњурила си жудно
      У бајке царство студно
      И кô девојче блудно,
Што си тражила махнитим жаром,
Са страшћу као вечност старом,
      Руменобелу шкољку с дна,
      Па да се за њу с' судбом крвиш,
      Да је дочепаш, згрудваш, смрвиш,
        И зацерена, гола сва,
      Да кличеш сунцу: »Плачи, плачи!
        Моја је, мој је плен!
        Моја је рука дроби, тлачи
        Кô поход твој што дроби трен«,

      Ти,
      За које части горела је стид,
Што крик суровости свом си снагом чула
И сву мржњу бола и сав среће врисак,
Среће која тражи несите видике,
Све нове и нове, и кô дивљи писак
Вришти, старог храма кад здроби звонике,

       Ти,
Што си чула ритам и химну чезнућа
И страха и наде и растанка трубе,
Осетила зраку врућег засенућа,
Осетила зимске камените зубе;

       Ти,
       У пољупцу једном што си слила,
       Спојила чежњу сву,
       И сласт врх које смрт се вила,
       Над којом ситне дражи мру;
       И осетила млада, плаха,
Сву чежњу дугих ноћи преплаканих,
      Сав јаук бола изнад коса враних
      Пролазног даха
И сав сјај сунца ведрих дана
И плач бисерног шедрвана
      И све то слила
      И све то скрила
У једној топлој сузи невидљивој,
У песми реткој, болној и стидљивој;

      Ти,
Ти што си црне сенке тражила
Да њима скријеш љубав свету,
Што руменим се ветром снажила
И росном ноћи блажила,
Кад ветри вихор плету,
Вај, и погледом што си хтела
Кô мрачна прича древних списа
Рушити видик сунца врела
И мртва стабла кипариса,

      Ти,
Љубави моја, плачи, грцај, и јецај и кричи
И судбу куни плачем
И вичи
У болу све то јачем.

Рок вечит краја среће плачи,
Рок часа, сјај што меће, плачи,
Растанак наше наде плачи!
Опело душе младе плачи!
Крик незајазне сласти плачи,
Убиство вруће страсти плачи,
Јечи и плачи, вапијај, вришти...

Сав живот свој скупљен у једној речи,
Сву чежњу у једном уздању што спава,
Сву прошлост пред једним идолом што клечи,
Сву будућност што се цела оцртава
У пољупцу једном што дражи и пишти
Плачи, плачи, плачи!
Све јауке, које један целов брише,
Сва страдања, која један трзај сише,
Плачи!

      Ти,
Заридај дубоко продирућим јеком,
Кô што плаче вечност над пропалим веком.
Јер
Незадовољена је вечна страст, Жено.
Победио је ОН. И цери се ено,
Јер
Незасићен оста вечности смер.


ДЕО ТРЕЋИ

I
НА ГОЗБИ МРТВИХ КРАЉЕВА
[Прва варијанта]

Стубови тешко дишу и јеца пољана мукла
И стари причају понос о легијама палим,
Када се битка горда за гроб Господњи тукла,
За свети Јерусалим;
Причају походе славне кад стегови се вили,
Кад свијала се земља под копитама тешким;
Причају славне дане о победи и сили
И делима витешким.
И месец злато лије
И замагљени видик у сенци мрачних смрека
Пољупцем сребра мије
И чека нови рођај препорођеног века.
И као из даљине са треском храмовног свода
У порфирама златним корача војска цела,
Вође, судије, свеци целога једног рода.
И њене крваве руке и лице смртно бело
Месеца зраци шкропе.
И они нечујно газе,
Лутају ивицом стена и у провале слазе,
И чудан остаје печат од сваке њине стопе:
Ко су те сенке с кунама и шаром
Крај звоника црних што збуњене круже
И бескрајно мирне ни прете ни туже,
Само још им око дивљим гори жаром?
То ломе круне измрвљене своје,
Краљеви мртви да их опет склопе
И ожиљцима црна лета броје,
Капима крви којом груди лопе
Године славних победа броје,
Пригушен плач им груди цепа,
Траже да поглед успокоје
Мирисом гора, песмом стена.
Но свуда задах смрти бије,
Царује пустош пуна језе,
Само се крвав барјак вије
И мукло ништа покров везе.
Изаткан краљу покров вас
Застрт је изнад леша славља
И куца ропства час,
Конац се јавља.
Сломљен лук
Смрвљен пук
Горд и смео
Звезде хтео
Сада цео
Чупа дроб.
Роб?
Какав то стократ јаук из дубине се чује
Кô уздах синова пакла и тешко дробљење воде,
Кô тупи одјек гвожђа што камен маљ га кује,
Кô мукли додир сидра кад шајке буром броде,
Кô плач најдубљи сфера кад кроз маглине струји
И расте као тутањ олује која ступа,
Кô шуштањ орлових јата кад крилом крило лупа
И хуји... расте и хуји?
И хук све јачи бруји и све јасније звони,
И бледи патријарси кô изагнане папе
Очајно деру ризе и горко плачу они
И дугим низом клизе и збуњен народ вапе
И грме клетвом грозном кроз поноћ пуну смоле:
»Куда грешници тешки, зар остављате стене
И црна јасења дебла и јабланове голе
И мокру црницу и пусте чатрље њене,
Куда?
Зар не видите гробља на свакој падини,
Зар не видите свуда
Гробове на хуму, врту и градини,
Зар не боли вас костура њиних шрипа?
Чујте плач шума ваших. То плаче
Ваш храст и дуд и граб и глог и липа!
Чујте јаук здравца и смиља и драче,
Налијте кандила уљем новим
И причест узмите крвав као лек.
Куда? О, куда друмом овим,
Куд јечи смрти јек?«
И дршће седих монаха глас и цепти,
И трошне тресу се кости и зглавци трули,
И свила њине косе под вихором ледним трепти...
Задрхта. Кô да јој Господ гордост ули,
Добивши титанске снаге,
Гомила збуњена, с лицима ужасно бледим,
Рашири руке наге
Ка аветима седим.
У један мах одлучност лицима сену,
Избезумљеној блуди глед
Усталасана крену
У дугоброди ред.
Не види ништа више,
Не чује им плач ни крик,
Не ћути мраз што брише
Нити северца рик.
И само знаде, само појми и само схвата
Прошлости реч што кроз монахе збори,
Мумије беле лове и дивљи бес је хвата
И сулуд смех се хори,
Тај луди смех победиоца који
Дохвата плен, на гомиле га слаже,
Баца о тле, не разгледа, не броји,
Но витла мач и задње мрви страже.
Он хоће тај бели низ свечан
Да носи некуд, кроз олуј, крш и муње,
У неки кут заклоњен, тих и вечан,
Кроз шуму, пљусак, кроз камењар и жбуње,
И беле утваре дохвата рукама нагим
Уздрхтан народ и носи их пун вере,
Обасјан осмехом благим,
И заста... Кроз поноћ оркан дере
И тутњи и вијор дивље гази
И блесну муња. У стравичној пошти
Гомила заста и спази
Да собом носи иструле мошти —
Нигде светаца белих. Утонули у прах.
И он зарида горко и бешње још и јаче
Припија се уз кости, уз мрачни прошлости дух,
Грчевито их стеже и носи их и плаче,
Народ тај!
Са родног Косова тада тешки се вапај зачу
И такну гомиле црне што обесвесле плачу
О, вај! О, вај! О, вај!
Маглена поноћ јача,
Кô сен кроз врт корача
Жупанов син и тешко сања.
Под сенком од јаблања,
Горе у дворцу мирним сном Сањају браћа лов и лом.
Тихо. Тек падне магле прам
И вео проспе
И месец ињем грање поспе.
Он је сам.
Хтео би знати вечне дубине,
Смисао њин,
Хтео би знати златне висине...
Задрхта страхом краљев син.
С далеких страна зачу он
Медених звона звонки звон,
И као топли златни прах
Расу се звук и глас и дах
И затрепери лист и грана
Кô месечином очарана.


      Сребрне мреже звука зову
      У земљу нову,
      У неки чудан дубок свет
      Где химну пева сваки цвет
      И химном бруји тица лет
      И химну пева сваки крет.

      На божјем двору железна брава
      Кроз ноћ затутња кô гробни јек,
      Кључева тешких одјекну звек

      И чу се песма: »Господу слава.«
      И кроз сводове одјекну Слава
      И мермер јекну Слава...
      Забруја звоно Слава...
      Тада велика молитва поче
      И Растко рече: Опрости оче...

А из даљина кроз горе трубе треште
И коњски топот по маховини тутњи,
Шлемови медни на месечини блеште
А мрка лица у тешкој ћуте слутњи,
Рогови јече...
Заћута рог
И копље земљи паде
И низ бојника задрхта кô згромљен
И чу се уздах и глас сломљен:
То није он.
То није он.
Жупанов син то више није,
Пострижен дечко тај,
Његове дражи риза крије,
У оку сав му сјај...
А бисер, копље, мач и косе?...
Кô плен нек седом оцу носе...
Погнутих глава деца силе
Ташт накит носе:
Мач, плашт и косе.
А змија срама чела им свила.
А само светле детиње очи,
Ка сунцу стреме што веру точи.

      И груну хајка, зазвони панцира ред.
      Монаси клече...
      А седи отац дршће блед
      И завитла кроз мраморни трем
      Страховит одјек претње, тутањ меди
      И зајаука страх што срца леди.

      Сава стоји нем...
      И копитама грувају све јаче
      И одјекује копаља прас.
      Братија плаче:
      Господе, помјани нас...
      Тебе Бога хвалим...
      Тебе благодарим...
      И темељи се тресу
      И капци се тресу.
      Тебе благодарим... Господи...
      И усред страха тог
      На кулу Сава стаде

И хук све јаче бруји и све јасније звони
И бледи патријарси лаганим ходом ходе
И руке к небу дижу и горко плачу они
И чете монаха смерних у дугом низу воде.
И као утваре беле пред лаву људи сташе
И завапише тада:
»Синови деце наше,
О, наша болна стада,
Куда хрлите? Стојте!
Зар наше трошне кости да вијор срама носи,
Да развејава
Гробове наше бројте!

На сваком каму гроб је, на свакој гроб је коси
И на ћувику сваком по један светац спава.
Гробове, гробове штујте
Што сјаје пламеним сјајем,
Молитве наше чујте.
Плачу над нараштајем...«
И као нове снаге мрка гомила доби.


[Друга варијанта]

Дочекали су у црном велуру
Суморни и свечани
Несрећну децу, блатаву, суру
На широкој пољани.

И стоје седе старине и муче
И само сузе роне,
А ветар вришти, јесен туче,
Облачине се гоне.

И стоји Господар, и законик стари
Суморно претура, да не врисне згромљен;
Јунак бајке жустро Шарина тимари
А Свети кнез мукло гледа мач свој сломљен.

У китњастом руву завојевач смели
И страсни насладник најдражих рамена,
Збуњен чупа косе а низ образ свели
Клизе сузе као опело времена.

Са ужареним железом, пун гнева,
Одлучни жупан врела клешта стеже
И слуша ветар како мукло[...]
И јаук древним кланцем се разлеже,

А покрај њега блед, пун страве,
Праунук, чедо силног цара,
Гледа где вали поља плаве
И тешких леса бије пара.

С књигом у руци лута Високи деспот млади,
А седи наследник му кô безлист стари дуб
Неимар тешким маљем спасења котве гради
А херој Црноменски кô спаљен стрчи стуб,

И цела суморна поворка витеза
Окружена свитом свих векова сјаја
Гледа сабље своје отупела реза,
Док с литица древни вас погон се збраја.

И сручи се вихор с треском
У дубине
И задрхта сунце блеском
Врх планине,

И два се давна рода,
И два се давна разнострана века,
Два расна хода,
Посред планине, посред гора смрека,

Сретоше мрачни, очајни и тмули,
Јер коб у душе њине сумњу ули
И они сташе један према другом
Два века страна,

Две војске стране,
Стоје у мучању дугом
И сваког тишти рана,
У сваког чека бес да плане,
Стоје мучаљиви, неми, мрки
И ћуте,
Играју лицем осмеси грки,
Теку минуте.

И тада без речи, без крета
Два страна, два чудна света,
А сродна кô два брата,
Кô отац и син,
Као очајник бол што схвата
И беде чин

Скупише, збраше, створише
Софру и хлеб и пиће
Пише и не зборише
До у зорино освиће.

Без речи једне, без збора,
без звука Ћутали су и пили,
И зби се гозба без крика и хука,
Јер очај су крили.

И као да су пили отрова чаше,
И као да су јели крв деце своје,
И као да се плаше,
И као да мртве нове броје,
Као на страшном опелу
Ћутали су, ћутали и пили

До у зору. И по дану белу
Још увек грозу крили.

И цео дан тако, цео дан
Не паде реч ни звук,
И гостио се скуп тај збран
И владао је мук.

И паде ноћ страшна и паде ноћ грозна,
И врх глава њиних врисну јесен позна
И ледена зима зацери се гласно
И иње посу врх пехара вина
И чуо се јасно
Њен цик врх планина
И ноћ и друга ноћ и дође трећа,
Сви пију и неме
И свак се среће, сјаја сећа
А мукло плаче време.

И тада препун збиље од трпезе се диже
Суморан седи страсник са чашом пуном вина,
Законодавцу кô да наздравља приђе ближе
И гледну пут планина
И сва се гозба крете
И у ћутању дивљем обиђе дворце старе,
Обиђе храмове свете
Где орли разбуктали јаучу и шестаре
И стубови се кô мртваца коло
Кретоше и заиграше танац луд.
И врисну земља поносно и холо
И просу студ,
И тад кô кривац коб ког прокле,
Кријући сузе обореним гледом,
Без речи сви се поздравише редом
И раздвојише кô зна докле.

Осташе неми мртви господари
Сред планинских стена кô славе гробари,
Осташе сред снега и сред мртвих ствари.

Гомила с тешка пође срца,
Свесна те гозбе пуне плача;
Вај, цео народ вришти, грца
И корача.
А само седи дунавски лав
Са жезлом, глумац древног сјаја,
У злату и срми сав,
Кô симбол мртвих нараштаја,
С гомилом иде и оком тражи
Да наследника свога спази,
Као остављен друмом гази
Да поздрави га и оснажи.

За гомилом лута и њен пробој прати,
Не ропће, не куне
И страда и пати
Под теретом мука и здробљене круне.

И заста,
Јер заблесну га кô сјај небеса јасних,
Кô пожар шума, кô поглед цура страсних,
И тајац наста.

И гле, ка њему свечан, смео,
Мршави старац ближе ходи
Без круне, нити страже води,
Од трња круну себи сплео.
И све је ближе, корак још, два.
И приступиће к њему, Блешти и сја
Кô победник у шлему,
Без ичег, чак без коња, мача,
Кô светац блед и нем корача.
Не кô прогнаник који пати,
Не кô изгнаник препун бола,
Кô херој кога химна прати,
Врх чије главе хор се јати
Орлова царских и сокола.
Знамење своје носи собом,
У своме оку и у крету
Кô да пркоси том сеобом
Судбини, врагу, небу, свету.

Дунавски херој сликом збуњен
Зборити хтеде, но умукну;
Крочити хтеде, али устукну
И здроби жезал свој окруњен.

И кришом у мрак скри се
Кô да се самог себе срами;
Утрну сав у снежној тами
Где шуме смреке, бор и тисе.


II

ОКАМЕЊЕНИ ОКЛОПНИЦИ

Пуст и хладан ваздух притиснуо недра
И гњечи и штипа и кô самрт дави,
Нигде смеха нема, нигде знака ведра
Ни месеца нема да се у ноћ јави;

Само једнолична и светла, бела
Пољана укочена мразом спава
А поворка погурена цела
Корача и смет је завејава.

И разноси је зимски ветар и свија,
И разноси прах снега с падина
Кланцима јаук кô пред смрт завија
У оном куту мртвачких градина.

Огромне стене мрачне, одвесне,
хладне Разговор сву ноћ с амбисом воде
И зјапе слеђене провале гладне
А дуси омађијани ходе

И блуде
Кроз пустош, где људска нога не крочи,
Посмртни танац гуде
И веју прах леден у очи.

Авај. Како је бела, слеђена пуста!
Све је лед и камен леден,
Господ мраза уста,
Од леда покров је испреден.

Упија се мраз у кости,
У крв, у очи, у жиле,
О, ко ће да премости
Мост који су виле свиле?

О, ко ће проћи кроз пакао леда?
Ко ће се пети стрмом литицом
Кад с врха демон гледа
И маше модром китицом?

Стена за стеном и пут незнан и нов
Кроз планински низ, кроз крш, кроз оркан луд,
Камене куле, каменит дом и кров,
А хладно срце, а скамењена груд.

О, хајде, крећи, народе, у лед.
О, хајде, полази кроз сметова ред.

Стена. Путања уска води. Куд?
Ветар завија. Смрт шири руке,
Пада кише студ.
Завијај за (окомите) луке(?)

Треба се пети. О, који је већ дан?
Куда идемо? У небо? Ледно је, сиво.
Коме је пут овај знан?
Сви ћуте. Не чујеш срце живо.
Не збори нико. То мукло чујеш бат
И шкрипи снег и пада иње на веђе,
Залеђене су очи. О, залеђен је сат,
Залеђено је време. И чујеш мукли бат.
И пад планинске воде, све ређе, о, све ређе
Ремети страшни мир и мук.
Ледене висе свеће. Ни птица не чујеш лет,
Ни ломљаве стена звук.
Омађијан је леден свет.

Мукло се корача. О, који је дан?
Докле ћемо се пети стазом уском?
Коме је пут овај знан ?
Ум спава под мразном љуском.
Одговор је замрзнут. У грлу реч се мрзне.
И тутањ се зачу. У страшни амбис сукну,
Сурвава се ко се речи дрзне,
Гомила стукну.
У страшни амбис са ломњавом се сруши
Коњ са товаром драгим и човек, и за трен
Низ ледену се урвину јетра пуши.
Све мукло. Дремеж пада снен.

То нису више људи. Створови Божјег дара,
То нису више бића, то није ум у телу.
О, то су мрке ствари. И игру с њима ствара
Ужасна коб што у ноћ гони их белу.

И дан и ноћ су истоветни
И зорин цик
И вечер... Мукли, сиви, сетни,
Окамењен је исти лик.

Још један напор, хајдемо још више,
На врх. На врх планина дивљих,
У царство облака бељих, сивљих,
Тамо где луди север брише.

Само се чује животињски јек,
Стење се, вапи и гази,
Мрк је тела о стену звек,
Бодро се пред собом пази.

Из ока ледене свеће висе,
Из усне висе ледене свеће,
Мрке су смреке, борје, тисе,
На косу црн се покров меће.

Окамењено све је. Људи и стока
Механички се креће к небу,
Игра беона уморног ока,
А коре леда образ гребу.

Пуже се, пада, у амбис рони,
Слеђено тело у паду звони,
Одјекује... А сви тупи, газе,
Пењу се, пењу... к небу више,
Све уже, све су стрмије стазе
А хладан север брише.

Пала је ноћ... Али ред још иде,
У истом ритму мили... трапа...
Сенке се мрким снегом виде.

О, дуге сенке, о, дуге као слава,
Дуге као венци, кô усклици славља.
Још стаза зове, одвесна и права,
У даљини се искра наде јавља,

Ханови бедни... Куће завејане
Где полудивљи човек траје дане,
Ту посут снегом и ледом нахрањен,
Ту где је човек и курјак настањен,
Обоје исти, обоје безумни,
Колором дивљим обојени стоје,
Слушају сфера божјих склад шумни
А зимске звезде у поноћи броје.

Дај топле речи.
Мукло... кипови ћуте.
Дај жар и бол ми лечи.
Кô путокази показују путе.
Мукли. Њин покрет сен тумачи.

И судбу сам означи,
Остани, иди, умри, вапи,
Сурвај се, куни... исто све је.
Храни се ватром својих капи
Испод продрте горске стреје.
Мећава веје... сву ноћ веје...

Како цвокоћу зуби и гњати,
Чланкови, зглобова ледних сплет.
Низ костура се слеђен клати,
Омађијан је кут и свет.

Грозница мраза свест нам мрчи,
Исколачене очи, прсти модри,
И само срце цича грчи
А нигде зоре да ободри.

Снег гаси ватру, влажне гране,
Ивере што у ватри циче,
Дим мрчи главе обхрване
Што на увеле крине личе.

Штипа дим, и стеже, гуши,
У недра клизи, крв згрушава,
Подиже косу, грло суши
И жиле стеже... распарчава...

И зора је иста, очајна и сива,
А пут зове даље,
Куда води стаза затрпана, крива,
Куд нас усуд шаље...

На брег. Још горе... К небу... смрти...

Отац није отац, мати није мати...
Вај, очај и с ње ће чар љубави стрти.
Корача се... Иде... Када ће се стати?

Сви смо мртве душе. Неке више силе
Крећу још последњом снагом хладне уде
У којима већ су залеђене жиле,
Само очи блуде. Само очи блуде.
Беоњаче саме од смрзнућа руде.

Све је каменит лед:
Одећа, лице, удови, стас
И лик опаљен димом и блед, Замро је глас

Све као извајано у леду мрко-плавом,
Све обвијено леденим пасом,
Легион људи са погнутом главом
Креће се за неким непојмљивим спасом.

Иде се, са смрћу бори,
Али смрт заман прети,
Заман се жртвама мори
Кроз врлети.

Невидљив неки нагон очајне жртве штити
Што у колони дугој један по један греду,
И залуд ледених свећа низ њина тела кити
Јер корача се мукло у богом даном реду...

Корача се, иде... И на врху стиже...
О, овај оркан цичи, мучи се и напреже
Да очаране жртве у амбис вечног диже
И да их ланцем страшним опасава, стеже...

Окамењен низ дохваћен буром стрепи,
Крши га, ломи, мучи, оргија почиње зала,
Прах снежни око слепи,
Небеса лију.

Авај, не дај се народе, не клони!
Не дај да занесен буром
Челични напон прсију одгони
Налет оркана.

Како је огроман видик, како чаробан крај,
Величанствено диван... Рубови стена грозних,

Пркосних, непроходних под тобом пежи знај.
Под тобом, под ногама твојим!

Ти си изнад планина, изнад врлети. Стани.
Гле, једва далеког сунца што негде дивно сија
Одблесак видиш где се на глечерској пољани
Ивицом стена злати.

Ти си изнад свега, изнад стуба смрти,
Изнад лествица бола... укочен мразом,
Али свест је на тој падини васкрсла...
Она је будна и ти си свестан преброђена зла.

Те страшне горе, и кланци њини,
Потоци, њина језера, венци,
Коте у пустој својој дивљини
Леже у својој ноћној сенци.

О, вековима исте су горе те,
О, вековима исти су кланци ти,
Бесвесне пусте гудуре њине зле,
Над њима поглед ока свиј,
Пребродио си и ти си Бог и дух,
Грозота она за тебе сад је смех.

Пребродио си. Но не дај сад да хук
Одене те у смрт. О, видео си силу ума свог,
О, видео си. Ти си њихов Бог.
Чујеш ли њихов бес? Бесвесни звук?
Остаће исти, о, кроз векове исти...

О, бежи, котрљај се низ падине, брже...
Бежи, бежи у други крај, у дô.
Још те искушење чека,
Још чекају напори нови.
О, ум свој васкрсли позови,
Иди, руши се низ падине у снег мек,
Бежи... Залеђеном поледицом клизај,
Иди, одлази. Још те чекају слични напори,
Но пребродићеш их с истом вером.
Побацај све.
Носи голу душу
И у њој заставе свете. Слеђене на твом срцу.


III
БЕЗГЛАВИ ЏИН

Сводови храма тресу се и ломе
И звизгај шиба са црних небеса
И муње вриште и громови громе
И куне песма мртвачкога плеса
И урлик кланца и горе пролама
И одјекује кршај каменова
И пукла звона вапију са храма
Са кога пишти сиво јато сова
И с треском прште плоче гробног трема
И кô из мора, сав крвљу обливен,
Обезглављен џин уста из дрема,
Кошчат и жилав, кô из туча сливен,
Брекћу му груди и трепере жиле,
Играју бедра и прсти се грче,
Смичу рамена што су кугле риле
А под њим пуца кам кô парчад срче.
С набреклог врата безглавога дива
Крв мрка лопи и као да цвета
Крвава река и (већ) у њој плива
Мермерни олтари златна кубета,
У млазовима крв шикља и жеже,
Кô пламен усов сплаза се и гибље,
Спржено храшће и јаблани леже
А самум пржи заостало шибље!

О, чувајте се безглавога дива,
Он нема ока
Да види како дô гори и њива
И крвав покор и вал којим плива
Храм,
Да види пир
Од кога стрепе небеса висока
И моли мир Господ сâм.

О, чувајте се безглавога џина,
Он уха нема
Да јаук чује због свог дивљег чина
И чује молбе и спрженог крина
Плач,
Да чује јек
Молитве која продире из трема
Пред којом звек
Уставља мач!

О, чувајте се безглавога Бога,
Он нема усне
Да њом изрече опроштај са кога
Одложио би тиранина злога
Смрт,
Да рече: стој!
Таласу који крвав ће да пљусне
Док вражји рој
Не буде стрт!

Он нема ока, но мишице има
Да дроби, ломи и сатире њима
И исуканим ножем да разнесе
Кроз пљусак мозга и колуте дима
Фаланге туђе и тирана лесе.

Он нема уха, али има груди
Да истави их у окршај луди
И у њих стреле наперене збраја
И недра вечност којима досуди
Да буду бедем и штит нараштаја.

Он нема усне, већ стопале надне,
Жрвањ да дроби све што пода њ падне,
Да гази чете што преклињу гласно
За своје главе и животе јадне
И траже милост за кајање касно!

О, чувајте се освете, што не зна милост рећи,
О, чувајте се замаха што дроби
О, чувајте пожуде, што уме сласти стећи
Кад туђи живот роби.

Јаука ваших узалуд биће крик,
Пораза вашег страховит биће лик,
Карања вашег позан ће бити трен
Живота ваших.


ДЕО ЧЕТВРТИ
II
ГИЉОТИНА СРЕЋЕ

1.

Са белих снежних висова лете
Авети пуне гнева
И око збуњене чете
Њин тутањ вијор плете
И цик им вриском пева.

Гомила дакће, дрхће и цепти,
А с гора куља бела и трепти
Нечиста хука у срми и злату,
У ковитлац се окреће и срља,
Да нађе тужну гомилу познату
И да златним отпацима прља.

Авети ноћне све брже и јаче,
Све немирније, с халаком и дреком,
Канџама ледним заостале тлаче
Обезумљене. И по снегу меком
Трагови њини дубоко зјапе.
И, као рањен центаур16 сичу,
Ноктима рију, истежу шапе
И раздераним сиктањем вичу.

Лудачки подземни тресак проломи неба свод
И растурене масе обасу присен блед
Кô скамењене, мукло зауставише ход.
И из пећина бахну џелата црни ред.

И као чудом гомила цела
У једнак колос сли се,
Крвава, гола, без одела.

Олуј затресе тисе,
И са дубова разби се кора,
И са храстова падоше круне,
И чу се клетва целог збора.

Удова тисућ има колос тај.
      Срдаца тисућ у њему звони,
Очију тисућ свој растиру сјај,
      И мозгом тисућ мисли се гони.

2.

Позорје дивље све дивље бива,
Гомиле стена буром завитлане
Растура вихор и горе разрива;
Свемиром витла корење и гране.

О, јао, како тутњи, о, јао, како млави
Вејући смрт у страви,
О, јао, како буја, и како усов плави
      И мрви хрид.

Олован пљусак свемиром хуји,
Мумла и бубња ход му судни,
Пробија, шиба хук и зуји
      У мржај студни.

Кô згрудвана каша таласи од блата
     —Здробљене носе главе,
Костију ситних слој се хвата
      Кô лед врх реке плаве.
      Колути дима даве,
А уваљано месо дрхће.
      И ледом обвијено
Скупља се све то јаче, чвршће
      Згрушано, модро и црвено.

У шкргуту је и све је у хуци,
      И пожар лиже уз дрвета.
      У дивљој буци
      Пламен цвета.

Глечери букте.
      Снегове пламен топи.
Пољане хукте
И ватром вулкан лопти,
И ватром паству шкропи.
      И гле!

Диже се мрачан жртвеник. И шири
Самртну језу, раздоре што мири,
    И равна све.
    И црвен џелат ступа.
    У модром зноју купа
    Секиру којом лупа!

Са крилима, што му ноге ките,
Са косом од платине,
    Ходи.
Брекћу му вољке крви сите
   Испод вратине.
И чопор демона води.
   Бронзане диже у вис шаке,
И створише се намах раке.
   Из криља и окриља
Његових лину туч у врењу.

Час дошао је искушењу!

3.

Са чаробнице прве падоше кврге надне
      И синџир звонко тресну,
Кô када лопта срме на златну плочу падне.
      И она сјајем блесну.
С венцем од мирте и винове лозе.
У белом руху чедности приступа,
Презриво гледа авети што грозе,
И слуша бича фијукања тупа.
      Зелене гране расипа холо
      И вије тело снежно,
Румено, меко, полу-голо,
     Осмејкује се нежно.
На удовима белим глечера одблес носи,
Мраморне ноге њене играју витки плес
И љиљани и лале у њеној дрхћу коси
     И ружичасти врес.
Тежак омотач свој са рамена је смакла,
Из дојке бризга крв кô смокве свеже сок
И шапће шева јој где рукама је такла.
    И тада наста тајац на први луди скок.
    И џелат пружи руку.
Рањена јекну, скочи.
    Бес прети у том звуку,
Бесом јој пламте очи. . .

У глатко тело нож се зари.
     Она се оте.
Земља у модрој дршће пари
Збуњена страшћу, сном Лепоте.


С вриском се брани. Косе лете.
     И сва у крви, сва у цвећу.
А џелат мрежу тешку плете,
     Док страсне тице на њу слећу.

Џин исполински урла, риче,
     Очајно руке пружа у луд,
Тресе се, цичи као сулуд
     А ватре млаз кô змија сиче.

     Узалуд је снага!
Сва крвава, опхрвана,
Чаробница, врела, нага,
Пуна цвећа, пуна рана,
На ломачи је, на ломачи веће!
А џелат смолу угљевиту меће
Под њене ноге румене и босе.
    Пламени поток ври...
Напори залуд сви.
    И залуд чупање косе.
    И залуд дојки жуд.
Мишица залуд кршај вас,
    И залуд стена студ.
    Самртни тутњи час.
По пламену што се свија
    Крв капље млада, врела.
И мирис крви обавија
    Равни и пуста села,
Мирис спржене крви страсне,
Мирис младости у пожару,
Мирис лепоте која гасне
У пламенима и у жару,
Мирис пожудне песме јасне,
Што вриштала је на гитару,
И набујале крви мирис опојно струји.
     Околом сеје дрем.

Спржена крв мирише кô тамјан сред
                   Алхамбре,
Као сазреле руже, као љиљана прах,
Кô мошус, као нарди, кô пламен жуте
                       амбре,

Кô испржена смирна и мандрагоре дах.
      Похотом чезну њене очи,
      Дубоке, светле, пуне плама,
      И из њих хладан бес се точи;
      У њима здравља крик се слама,
Обести несите што је себи мета,
Обести што буја, превире и сиже,
Кô хук укроћених мора и дрвета,
И куља све бешње падајући ниже.
     Дим штипа капке и мреже очне,
     А она руке протеже вите,
     Гроздове баца и вишње сочне
     И беле мирте мирисне ките.

     Круне се наранџе цвасти
     И густим дахом веју.
     А играју од страсти
     Недра што дојке греју.
     А ветар витла плодове и свира
     Звизгом у пјаном вртлогу оргија,
     Разбија храшће полегло и збира
     И пољем срне полуделе вија.
         Кроз косе њене кô кроз струне
           Пожудну претњу кличе
    Помамне воље снова пуне
           Што с трона Бога смиче,
Још чаробница хоће, још будућности тражи,
У задњем часу смрти расипа своје дражи,
Да голица их ветар и дим и магла сива,
      Снива пољубац, што ће
      У лудом споју уста
     Дати јој све што хоће
        Младост пуста
Од удова мпечних црн абонос бива.
А у сагорели костур страст се скрива.
И бије кроза њ кô кроз трубе,
     Кад смрт дечаштва славе,
Химну фауна што се љубе
     Крвљу младости здраве.

    Ропац је дави,
    Издисај већ јој леди жиле.
    А она дахом задње силе
    Сметове чврстих стена крави.
    И дахом оживљава
Ломаче своје, пањеве труле.
Пањ буја, пањ се расцветава
    И шуми песмом младе фруле.
    Но џелат сипа хрпе смоле;
    Осмех му игра ликом.
    А она гризе руке голе
       И сурвава се с циком.

4.

И ево чаробнице, и ево жртве друге!
Од бисера јој очи, а усне од корала.
Од злата таласаста косе су њене дуге,
Сребрне су јој руке, а нокти од опала.
     Од слоноваче ноге су њене,
     Из дојки бије течна жива,
     Бриљантне су јој зуби стене,
     У кактусовом млеку плива.

На један миг, на један глед
Растопљен бакар реком шиба,
Платинског рашћа буја ред.
Базалт се тврди стопљен гиба.
     И она, мађик благостања,
     С оковим', с криком очсјања
     Растура косе на све стране,
     Кô маховину, кô бусење,
     Посипа цвећем пусте слане,
     Дубока мора, спруд и стење.
И нове косе намах ничу.
Нове се златне мреже стичу.
Она их чупа све страсније.
     Из дојки њених жива тече...
     Крик њезин вришти све гласније,
     А бисер пада бол да рече.
Бисером плаче, но залуд је блес:
Ка губилишту њен је нагнан крок,
А она златни свој расипа бес,
Да златним трагом свој одгоди рок:
Под ногом злато. А златне јој власи
У градове се и села заплеле,
И, кô бујице помамни таласи,
Собом, у пожар, одвући их желе
И храмове, дворце, и стогове житне
И чопоре грла, и легије крда
Вуче собом као играчке јој ситне
Праћене гомилом торњева и брда.
Све се сурвава, дими се, крха,
Сажиже, пуца, блешти и прашти:
Падају с дреком са свога врха
Анђели, орли, богови ташти.
Све се у један вртлог слива,
Од свега — само злато бива,
И све у дивље злато тоне
И полуге се златне стежу.
. . . . Удови њени мукло звоне
И звокоти се растолежу.
Но залуд зуба њених клакет мамни;
Кад све јаче уз њу пуже талас пламни.
.....А трозупцем џелат боде је помамни.

Пожар је при крају. »Мир сјем« већ се чуло,
Већ жртвеник жељно новог тражи госта.
А џин убезекнут гледа храшће труло
На ком танак, златан слој пепела оста.

5.

Жртвенику ступа чаробница трећа 
Колена биљурних, с ногама од стакла.
Две змије јој руке, а модра јој плећа
И са љубичастих груди стид је смакла.
Рашчупаних власи, с ожиљком на челу.
Заносних очију срам што у се згрћу.
Безбрижних образа. Пева тарантелу
Крвавим уснама што одишу смрћу.
Ненаситост ужагрена од њезина тела бије.
     Медовином груди лију.
Протежу се, к себи маме у наручја светле
                   змије.

     У загрљај да се свију.

     У пурпурном плашту,
Што у дугиним се бојама прелива,
     Игра игру ташту
И низове мртвих љубавника снива.
     У загрљају су издисали редом.
     И тај издах њихов њој је била храна.
     Сипала је ловор по челу им бледом
     И мамила друге звуцима сосана.
Кô што сада, залуд, баца ловор свенут,
Бацала је, негда, покошене главе;
Скупо њен љубавни плаћали су тренут,
Чезнући за њеним уснама што даве.

И увек млада и заносно ведра
У шкољци, морем мозга је пловила.
Расклапала је, истицала недра
И, склопив шкољку, жртве је ловила.
      Копрцали се у њезиној шкољци
      Срчући капи кобне
И некој чудној подлегали бољци
Сред руга руље злобне.

Код љубавника није године бирала,
      Сваком је дала целов један.
Мртвачки плес је сваком свирала
      Пред његов трзај ледан.
О, како заносно била је у струне
И чаробним оком све нудила дражи
За ноћ брачних ружа кад кô поток груне
Жуд што дивљом химном смрт и животе
                        тражи.

      У немоћи сва се грчи,
      Круне дроби, порфир пара,
      Док јој пламен скиптар мрчи
      И од шкољке парчад ствара.
И прште седеф и стакло се просу
Са стотинама фанфара и џида;
Стобојан мехур расу се и посу
Пепелом Џина ужагрена вида.

6.

Из глиновитих равни, из гранитних планина
Лупа се адска чује. Четврту жртву гоне.
Гвоздене ноге њене са стасом исполина
     Брекћући тупо звоне.
     Од гвожђа сва је изливена,
     А грудни кош јој сав разваљен.
     Бронзаним велом покривена.
     А зуби јој челик каљен.
Платинске руке, надни зглобови.
     На недра лопи крв од меди.
     Очи дубоке, црни гробови,
     У њима сејач смрти седи,
     И бљују кугле оловне, жарке
     И рију ватром смоле смрадне
        Капије градне,
        Торњеве надне

     И откидају гвоздене шарке
     И веју плоче и катарке.
     Чворновито трње то су њене власи.
        На један додир њена зглоба
        Тисућама се живота гаси.
        Пора јој свака три су гроба.
     Реком се крви најсилнијих храни,
     Страшна када се гладна у лов крене.
     Страшна кад посед од громова брани.
     Жрвањ су смртни грозне стопе њене.
Растурила је косе, препуне трња, жице,
А њена тешка суза кровове слама тучне.
И олтар, пун богова, на крик јој пада нице
И низ пажева белих пртљаге спрема ручне,

         Сред збуњености мучне
      Говор је њен
      Кô фијук оркана скупа.
      А гром је сен
      И окршаја лупа
        Спрам страшна њена збора:
     Далеке градове и дворове љуља.
     Тврђаве претвара у гомиле муља,
        А у баре мора
Кô светских ланаца бризгава кидања,
Кô судар сунаца пометена хода!
Завитланим бичем изнад људског рода
Она сеје јаук, лелек и ридања.

Страшни јој џелат натпојмљиве силе,
Несхватљив фатум, спутаној се руга,
Док отровом јој расечене жиле
Шикљају млазем бескрајнога круга.
Црвена кô запад, кô сунце кад трне,
       Сија се, и зари
Далеке видике сумпорне и црне
       Под гомилом гари.
Задње су јој моћи блиског краја свесне:
Трен један — и тело биће гвожђе течно.
А она би хтела да у ропцу блесне
      И да сија вечно.
Но самрт њеног чворноватог трупа
      Смрт је и њене душе.
И залуд гвожђем костију што лупа,
      Кад грчеви је гуше.

И схвати Колос сву истине страву
И опет, расут у гомиле, груну,
Да крвљу својом страшну смрви справу.
Кô нови талас новим жаром бљуну.
      Залуд у срца дупље рију
      Пепео сив да у њих скрију
Као у урне базалтне, порфирне,
Као у урне алабастра плава,
Кад дивљом треском помаме свемирне,
Страшни се мађик у дим стропоштава.
С треском што сећа на тартарску буру,
Стократим ломом стубова гранитних
Чаробница се претвара у згуру
Уз крик џелата дивље неумитних.
      И звони пад јој трупа
Као челичних стена лом.
      Кô кад се бронза лупа
И надних шина тутњи слом.
      Кô урлик лава, кô тигра цик,
      Као вучица тисућ крик,
Као опело богова мраморних,
Као тритона звук рогова зборних,
Као платине, као гвожђа шкрипа,
Лупа чекића, чекрка, полуга,
Кршај стубова, витлова и дуга...

А џелат смолу немилице сипа.

И смрт царује врх ватрена круга.

7.

      И дође витка, љупка жена.
      Очи су њене амбис тамни:
      Тајне је тајна ту скривена.
Пуна је чара у ком се утапа
Светова мртвих поворка бескрајна.
Завесе мрака раскошно расклапа:
Све бива јасно и све бива тајна.
      По њеном телу белом, млечном
      Жилица плавих сплет се сплиће.
      Ту поред Било стоји Биће,
      И тренутно се руга Вечном.
Ту вешт чатац види шаре и бројеве
Што тумаче царства, мудрост и бојеве.
Давно мртвог века урезане шаре
Живе песмом пана, нимфи и дријада.
Лепо тело скрива предревне олтаре,
А она још увек заносна и млада.
       Загонетан је њених стопа траг,
       А пољубац је чудних жеља сплет:
       Час дивље суров, час девички благ,
       Час води небу, час у мртви свет.
И њене се сузе чудновато мрзну,
       У беле траке пуне слова,
И који се шаре да тумаче дрзну,
       Падну у занос пјаних снова.
Њен осмех повест вечности тумачи,
Реч њена свака реч векова значи.
Дотиче лишће и кору дрвета.
Гомиле глава тиме васкрсава,
Низ слика које збрисала је Лета,
Свет читав, који столећима спава:
И мешају се шлемови с панциром,
С траљама бедним што јече и просе,
С низом монаха са свештеним миром
Уз плач робова и гомиле босе.

      И врисну народ мој и скочи,
      Да слика свих тих ред
Утисне вас у своје очи
      И да недара лед
Чаролијама њеним згреје.
А она мирна мре без вике.
И магла лепе скрива слике
      И њин пепео ветар веје.

Опсеном смрвљен народ плаче.
Паде. И усном прах тај таче.
      А на усни му оста тек
     Лептирних крила прашак мек.

8.

Какав то меки, ружичасти вео
       И облак мирисом посут
Обави хладан око цео,
       Над ким је осмех просут?

И мастан дим се меша, слива
      С блистањем сунца, док
Још једну жртву смрт целива 
      И чита судбе рок.
         Њен поглед чудно вара.
         Млада је или стара?
У истом часу, кô девојче скаче,
      Запурена се чедно шали,
Кад боре челом се навлаче,
      По ком су седи пипци пали.
У истом часу крик кад косе јој краси вите
И руже росе недра, а чедност блиста оком,
У црном велу, бледа, босиљка носи ките
И погурена, мрачна, корача тромим кроком.
Неразумљив је поглед њен;
Час чежњив, охол, врућ и несит,
Час плашљив, дрхтав као сен,
Значајан, сталан кô кип вечит.
      Гледа далеко, кô да тражи
      Незнаних вода тајне дражи.
Невидљив ваздух грли с блаженством
             Крајње среће,
Пољупци невидљиви одјек су њене игре;
И загрљајем дечјим на лепа недра меће
Голубе уплакане и разјарене тигре.
      И топла нежност сва је.

Она за собом води орлове, лавове, рисе
И крволочне копце, крагује, псе и змаје,
      Мајмуне, куне... Сви се
Кô опијени њоме милују, грле, љубе
     И место лавежа, дреке
     Певају псалме меке
     У јерихонске трубе.
А она истог часа властите груди реже
     И руке ножем бразда
И баца мрве срца и капи крви свеже,
    Да љубимцима разда.
Унедоглед их витла, и за будућност сеје
Делове тела свог. И млеком младим греје
     Голуждрав мали створ,
     Тепа му нежан збор.
Одједном, седа сва, властити гризе дроб
И модрим ноктом рије, љубећи један гроб.
     И залуд џелати с ватром јој се ближе,
     Тајанствене уде залуд пламен лиже,
     Залуд јој низ плећа лије смола течна:
     Несагорљива је, бесмртна и вечна.
Џелат у раздражењу задрхта. Збуњен заста.
     Духну у рог
Од седамдесет шкољки. И луди метеж наста.
     И часа тог
Поврвеше црни дуси, носе клинце, гвожђа,
                   даске,
Црвене им ноге скачу, а зелена шуште
                   крила,
Севају им модре очи сред лупњаве и сред
                   праске
А по белом гвожђу шкрипе сврдло, зупци
             нож и пила,

     Диже се грозна справа.
     Настаде тајац. Страва.
Дашћу од умора, с набреклим жилама,
И прилазе жртви коју пожар плави,
Са злурадим смехом ваде је вилама
     И одводе справи.
И њено лепо тело на точак страшни
                   стиже
И конопцима тешким привезаше је голу.
А она стеже зубе с главом на срамном
                   столу
     И оштрица се диже.
Белина вратна блесну. Ваздухом рез
                  фијукну.
Сва косом обавијена, с усном што пољуб
                  нуди,
Крвава глава тресну... У грчу трепнуше
                  Уди
     А народ збуњен стукну.
И кô гоњена ветром полете пољем глава
И изгуби се у мрак. А џелат с лудом вриском
На угаљ тело сручи, које сагори с писком
Кô кад у јесен гори згажена мокра трава.


9.

     Господе, доста!
     Изгнане поштеди,
     Крај реци беди!
     Још једна оста!
Последње тражи судба искупљење
Да пропуст дадне за путеве горске,
Последња жртва за велико бдење,
За осмех сунца врх обале морске.

Ево је! Висином надвишује стене,
А очи у мора врхнебеска роне,
У облацима су меке косе њене,
А пребело раме под теретом клоне.
У прозрачном телу плам гори невидљив;
Ни најжешће буре никад га не гасе.
Пред њом оркан стрепи кô шипарац
                стидљив.

И тритонска труба наглашује гласе.
Уздигнуто чело не зна тајна шта је.
Ни на стопу још јој није пала пега.
На глави јој круна што вечито траје
А недра обвија свила белог стега.

    Не отима се. Погледа не скрену.
    Не крикнув, гази. Џелат звизну мачем,
    Да њиме пара фину кожу њену.
    Мирне, Закону кô да следе јачем,
    Њене су очи збориле са свешћу:
  »Последња падам, да васкрсну ове
   Што клонуле су пред дивљом обешћу.
   За њихов васкрс мене самрт зове!«

   Џелат реч јој схвати и с тријумфом рече:
 »Твојом смрћу жртве васкрснуће пређе,
   Власт им новом реком снова ће да тече;
   Само твога царства сурваће се међе.«

   Али се ускомеша гомила тад и скочи:
 »Не! Она с нама кроз гудуре и стене!
   Нећемо васкрс ценом смрти њене.
   Ево ти крви! Отровом се точи!«

   И тутњав метеж џида и секира
   Бесни уз лупу копаља, оклопа,
   Оргија, ветра; фанфарама свира
   И риче снага васкрслих киклопа.

Тутњавом тресну кршај и море ватра бљуну,
Заурла громом трубним, стократном праћен
                       виком,
Понорска бура шину и звизга бакра груну,
Гвоздени звон се разби грмећи гробном
                       риком.

      Џелата ред се сруши.
      Као ошинут, заслепљен, блене,
      Док дим му штипа зене.
      И ружа стог се пуши.

      И полусвесни, побеснели дрече
      И гризу усне и чупају браде,
      Изгребани се заплићу и јече.
      Властиту јетру полудели сладе.

      И преврћу се пепелом још врелим,
      Задње остатке комадају, прже,
      А Народ хита корацима смелим,
      Кличе кроз кланце грабећи све брже.

За њим се чује урлик, кикот, дрека,
А он се пење дижући све више
Светињу задњу спас од које чека
И дах похлепно црних шума сише,
Где буја тиса, смрча, бор и смрека.

Како заносно четинар мирише.

(1916)