Салома

Изнемогох и веома ослабих, ричем
од трзања срца мојега... И нема здрава места на мени.
(Псалам 38)

Поцрнела је кожа моја и кости моје
посахнуше од жеге.
(Књига о Јову, XXX, 30)

Окадила сам постељу своју смирном,
алојем и циметом.
Хајде да се опијамо љубављу до
зоре, да се веселимо миловањем.
(Приче Соломонове, VII, 17,18)

Сиве очи тону у мрк бакар лица,
А коса, некад свилена и плава,
Мирише кô лишће свелих љубичица.

Крвава и бела Јованова глава
Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте,
Сред збрканих снова кад занеми јава,

Месечево млеко кад посребри путе
И кад сладак мирис проспе смоква зрела.
Тад јој дрхте руке увеле и жуте,

Које многа усна квасила је врела
У дане трептања крви и мишића,
И набрана уста још једном би хтела

Да окусе младост разблудних младића
Да им срчу очи, док се чаше лију
И удара задах ложнице и пића;

Хтела би да руке још једном се вију
И стежу мермерне голе мушке гњати,
Да у мушком недру очи јој се скрију,

Да пехаром крви сваки целов плати,
Истрошену снагу да у неврат проспе,
Да у вечно ништа пољупцем се врати.

Јер празан је живот, кад у јесен доспе,
И замућен поглед црвени од суза,
Пахуљице модре старост лицем оспе.

Чело пуно змија кô страшна Медуза,
Клецаве су ноге, спарушкане дојке,
Црне жиле — оков самртничких уза.

*

Уцвала је лоза, миришу девојке,
Црвене се тела, блеште мушка бедра,
Кикоћу се, слушај, лузима лепојке.

Салома, Салома, бруји песма ведра
И сланом се пустом крици здравља оре
Сунце пржи мушка раздрљена недра.

"Вај, како ми уста за пољупцем горе!
Вриште младе срне, капље мирис нара
У облак се диже кад од мандрагоре

И губи кô живот, кô дим, као пара.
О, живите живот уз звуке сосана!
За вас цвате лоза. Салома је стара.

Ја сад слушам ветре са Нилових страна
И сунцем печене појмим пирамиде.
Животе, животе, на ме пада слана!

Рањаве ми ноге од трчања бриде:
Јурила сам као да сам с ума сишла
И тражила жене које још се стиде.

По пристаништима прљавим сам ишла
И тражила страсти у чамцима блатним.
С јутра стража би ме пијану нашла

И шибала бичем по жилама вратним.
— И жене ми пише страст до кости голе!
И у шаторима вриштала сам ратним,

Док ме очи, уста, док ме груди боле,
Срећна када мучим, срећна кад ме муче.
...О, дрвета, пуна мириса и смоле,

Плодови ме ваши блудној страсти уче!
Зрелост, драж, мекота! — О, милости мени:
Немоћ ми и пустош празно срце жуче.

О, сунце, о, ноћи, вама испивени
Удови се грче, без крви и сока.
Као урма што се вечито зелени,

Дај ми моћ да сишем језера дубока
Испод врела песка. Моја душа плаче
И пламене сузе теку ми из ока.

Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче
Да собом сагорим. Даље прошли дани!
Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче!

Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани!
Трава из мог тела! Нови живот ниче?
Ври живот у гробу, над њим криче врани.

Авај, ја у свему, што нов живот кличе,
О, али Салома никад, никад више.
Ново лишће шушти, нов се поток миче,

Ливадама новим нови ветар брише.
Снови, прах и снови!" ...У сну јој се чини
Још љуби некога, грли га и сише.

Чини јој се неки мужјак у долини.
Чека га и чезне. И у смртном трену,
У немоћи вришти и мре у горчини.

Шкрипе трошне кости и уди што вену.
Модре, црне нокте у песак зарива.
Из уста просипа крв и жуч и пену.

Отворила уста, умире и снива
Бесни танац, раскош Иродова дома.
Бели осмех модрим лицем се разлива.

Тако мру на југу. Салома, Салома.

(1911)