Последњи император

Паук је исплео мрежу своју
у царској палати, совуљага је за-
кликтала своју ноћну песму на
кулама Афразијаба.
(Персијски стих)

Хор модрих звезда мрким небом плови,
Љубичаст вео изнад мора блиста.
Ноћ византијска, сладострасна, иста
Кô она кад се роди Господ Нови.

А само сенке с лицем кô од лима,
Последњи борци царевине штуре,
Чувају куле и зидине суре;
Као прост војник, цар је њихов с њима

Плећа му дршћу, а из магле тутње
Азијски хати, и блешти врх воде
Сребрн реп шајки што по мору броде;
И хуји поноћ пуна смртне слутње.

Чује се рзај коња који стижу.
Царе, да ли ће војска испивена,
Којој из ока кикоће се жена,
Разбити ветре што за влашћу сижу?

Сав народ клечи у стравичној пошти.
Царе, чујеш ли сва црквена звона?

На свету војну позивљу те она,
Да спасеш свете иконе и мошти.

Цар, опустивши мач, гледа где гази
Нараштај нови стазама долина...
Но гле! Последњи херој срамног чина
Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази

Два плава ока тек рођена сина.

(1913)