Магдалена

Елои, Елои, лама савахтани? 
(Марко, XV, 34)

Продрта небеса модар ветар кида,
Пожар божјег гнева урла и фијуче,
Бичевана клетвом Света Река рида,

Све дршће кô запад кад се боје луче.
Мртав Син је Божји. И наричу жене.
А вртлогом беса пир сотона хуче

И гуши се с плачем јадне Магдалене:
     "Чуј, мраморни Боже, химну своје коби,
      Ти, што с гордим смехом одбио си мене,

      Ти, што песму крви у прах славе здроби.
      Авај, пупе руже, а ти пун си леда.
      Чему јеци славља, кад их мртав доби?

     Твоје смрзло око болно сад ме гледа:
     Још у њему видим небеса и воде
     И љиљане — моја задављена чеда,

     Галије, што црним језерима броде.
     Страх ме. Танак мраз се твојим телом хвата,
     А мрки се кедри врх главе ти своде.

     Лимунови шуште, а мртвачка јата
     Твоје уде коче, модре усне сочне.
     Зар ти, лепи Боже, бићеш грумен блата?

     А ја још бих хтела твоје звезде очне
     И пољубац крвав, мада смрћу резни.
     Желео си чин да искупљења почне.

     Још си леп. Жив можда? Чезни за мном, чезни.
     Кајеш се. Сада те драж моја привлачи.
     Не... Данас те нећу. Иди, у гној грезни.

     Гле, мој зелен поглед сјајем греха зрачи.
     Гле, како сам бела, сита миловања.
     Умор блуда вео нада ме навлачи.

     Кô пламени језик звизгом растрзања
     Клизи мојим телом. Цептим. Чезнем жудно.
     Хоћу те... Проломи лед мој грех што сања.

     Церим се. Мртав си. Паде вече судно,
     Јадни мртви Боже... О, дај ми да шкропим
     Соком ока мога твоје тело студно.

     Преварен си... Дај ми сву себе да стопим
     У кап уља и да на очи ти ставим!...
     Залуд само могу да ти очи склолим.

     Шта сад имаш кад ти пут сузама плавим?
     Празну славу што ће светина је стрти.
     Кличу они што бих хтела да их смлавим.

     Њин грех ти показа како крст се прти.
     О, грешница и ја бејах од свих већа!
     Зар мој грех искупи чином своје смрти?

     Грех целога света, што на моја плећа
     Положио ниси; ти жив само да си?
     Проклетој ти би ми био циљ и срећа.

     Скамени ме, јер ме муче греха часи.
     Како леп си! Ја бих и мртва те хтела.
     Кô жив Бог си био. А сад, мртав, шта си?

     Сад си лепи човек, леденога чела.
     Испићу те оком. Ту моћ смрти стаје." 
И полази спровод. Она бледа, свела

Грчи се у куту и чупа и каје.

(1913)