КАИН (ПОЕМА У ТРИ ДЕЛА)

ДЕО ПРВИ

I

Хладан и страшан мрак се стере
И кружи ноћних тица ред,
Оловно небо оркан дере.

...Те ноћи Каин уста блед.
Усна му дршће, грех га мори;
Оронуо је, мрк и сед.

И наста тајац. Храст шумори,
А Каин дршће мршав, бон.
Да ли то стена стени збори,

Кад кроз ноћ клетве чује звон?
Нема је, пуста, црна гора,
Но јек се чује: Он је! Он!

На лик му пада тешка мора.
Свега се сећа што се зби.
Он лута светом не од скора;

Јава му мрачна, мутни сни.
У стопу за њим клетва мили,
А у срцу му страва спи.

Мозак му болна пустош пили:
Васељене га мучи мир.
Он хоће свемир да зацвили,

Да демона се хори пир.
И он се пита, жељан плача:
»Зар замро је пакла вир?«

II

И опет бура. Вијор јача
И дршћу стене, а кроз мрак
Ка њему једна сен корача.

Разбојник један црн и јак
Као суманут иде. Куда?
Каин му ћутке даде знак.

Ко иде?
     — Грешник.
        —Шта ћеш туда?
...Заблесну муња у тај трен.
Познадоше се:
             Каин —Јуда!

III

У оба поглед црн и снен.
Свак тежак грех на челу прти.
Оба кô звер кад лови плен.

— Јудо, куда ћеш?
           — Хоћу смрти,
Јер надвечни ме тишти срам.
Учинци мог су дела стрти.

Моме се греху диже храм.
Свуд ми је тешко. Бол ме стеже,
Јер нисам у свом калу сам.

У срце ми се отров слеже,
Завист ме мучи, дави страх.
Смрт моје славе ум ми веже:

Кула мог дела бива прах!
Новом се Јуди кује круна:
Његов ме кужни гуши дах.

И крупна суза, жучи пуна,
Кô успламтела кану жар,
Растр се крик кô пукла струна.

...Док поноћ сипа плаву чар,
Ватрена суза клизи, пече
И траг оставља страшан: гар.

IV

Спавају поља. Вечност тече. —
Тад Каин смртни пусти крик:
»Ко је тај Нови Јуда?« рече.

»Изгнаник један, чији клик
У моме срцу мржњу дубе,
Јер мога дела узе лик.

Његове трубе подлост трубе,
Издајством ратни кричи рог,
А ножи главу брату рубе.

И он издаде Бога свог.
...Његова слава моју брише.«

И Каин крикну: »Дај ми тог!

Тај изрод, који крв ти сише,
Под моју мора доћи власт.
Дај ми га. Ништа нећу више.

Ја, ком је туђа патња сласт,
Ког куне човек, мора, поља,
Собом ћу твоју спрати част.«

И рече Јуда:
       »Твоја воља!«

V

Преко њива их води пут.
Једна од друге лепша, боља.

Свуд класја растрт ћилим жут.
Кô рог да Господ изобиља
Просу на овај цветни кут.

»Шта ћемо овом земљом миља?«
Мишљаше Каин гневан, плах:
»Међ анђелима тражим циља?«

...Орлових крила чују мах.
Зову их к себи мрки кланци,
Мами их хладних гора дах.

Свуд папрат. Храшћа свуд изданци.
А плавог неба блеска крај.
Смеју се реке и пропланци.

»Где је тај роб мој? Дај га! Дај!
Ја хоћу пустош, јаук āда,
А ти ми пружаш земни рај!...«

»Сред среће посеј семе јада!«

И испеше се на сам рт.
Падина блага лево пада.

Низ њу се дроби кварцит крт.
Планинци њоме газе здрави.
Свуд кипи живот, бледи смрт.

Далеко река поља плави,
Што пет народа чува сан
И о древној им шуми слави,

А десно жито, мак и лан
И снажна река, покрај које
Краљ један мучки паде, пјан.

VI

Векови већ се од тад броје,
Но увек кружи сен по сен.
Опело сваку ноћ одстоје.

Пале су као дивни плен,
Но из дубина сад их кличе
Срушена земља и цар њен.

А из гробљишта њиних ниче
Спомен на старе круне сјај
И њин се јаук болно стиче

С уздахом Оних чији крај
Ту беше као братства знамен,
Кад крвав дође окршај.

И свака стена, сваки камен
О њима прича: браће цвет
За брата даде срца пламен.

VII

»Тамо, где орла стаје лет,
Где се крај стене стена збила,
Где се живота мрзне крет,

»Тамо на хладном недру Рила,
Велзевул спава, паклу знан.
За њ судба твој је жезал слила.

Њему свој паклен реци план.
Јер он од брата све би хтео,
Јер брату, ком је дужан дан

И живот, он је замке плео.
Хајдемо к њему!«
         Крок по крок...
Гологлав их је Велзевул срео.

VIII

Изнесе пред њих хладан смок.
А Јуда заспа после јела,
Кад разговора пође ток.

И Каин рече:
       »Твоја дела
Нека за веком слави век!
Нек би те слава горда срела!

Фанфара нек те пева јек!«
И у вино му отров сасу
И рече: »Пијмо. То је лек!«

Стеном се мамна светлост расу,
А Каин тад у очни глед
Зависти црне сок му насу.

Велзевул поста модро-блед.
Низати тада пијан поче
Бескрајних жеља дуги ред.

И када целу причу доче
И обећања доби знак,
Кликну: »Води ме собом — Оче!«

Док Јуду сан је свио јак
Пођоше они, с пића врели,
Кроз страшан, буран, летњи мрак.

IX

Дах летњег цвећа поља прели.
Све спава: стена, шума, хум,
И уморени борци смели.

И диван сан им мази ум:
Царскоме Граду3 руше зиде...
А Брегалнице шуми шум...

И Каин приђе. Војску виде.
Свом домаћину даде миг.
С рамена тешко копље скиде.

И бризну крв...
И на челу се бившег брата
Каинов ватрен засја жиг.

Реч Правде рече Господ Рата.
Победом кличе народ сав.
Сред крви Каин тражи хата,

Јер увређен га гони лав.
Лешина црних ред се слаже:
Праведник оста чист и прав.

Гаврани пољем жртве траже,
А земљом крвав стоји траг,
Да незахвалност братску каже.

Постиђен, рањен, бос и наг
Каин кроз ратне граби страже.

А Псалам Срама пева Враг!...


ДЕО ДРУГИ

I

Широка вода мирно слази,
Озбиљан, свечан ход је њен:
Кô херој кад врх мртвих гази.

Обалских врба пада сен
И јабланови шуме вечно
И небом клизи месец лен

И сипа пољем уље млечно
И низу стена сребри руб
И мази меко лице речно.

И шума, стена, жбун и дуб
Господу поји. Плав се диже
Са жртвеника дима стуб.

Химна у сваку избу стиже,
А белих вила титрав сплет
Пољима зрелим хучно сиже

И врх градова шири лет.
Кикот се с шумом река спаја,
А румен среће зари свет.

Сатире с даљних страна збраја
Вилински страсно звонак цик;
Свуд звони химна загрљаја.

И један јаук, врисак, крик
И крв и нож и плач и ране.
-- Каинов дивљи засја лик.

II

У бурна јутра, пре но сване,
Подизао се Каин, мрк.
Немиром гоњен, дршће плане,

Кружи и јури у сав трк.
Од њега запах страшан бије,
Отрован, кужан, врућ и грк.

Земљом бауља, ноктом рије
И троши њива покос збран
И од сенке се своје крије.

И гле! Од ноћи поста дан.
И као паклен млаз га шину
Густ један облак, црн и слан.

III

Зелена светлост расу тмину,
Зли дух зависти у тај трен
Црну му мрежу с лица скину.

И рече:
     Људски изрод снен
Богове своје у прах здроби.
Срце му поста страсти плен.

Јер кап отровног пића доби
Од цуре, чедне као крин,
Најлепшег чеда Црне Коби.

Девојче грозан створи чин.
Знаш ли га? Жељом ум га зове.
Човечји од ње страда син.

Мами га, пружа слике нове
И вечно своју тера ћуд.
Док ум му рајске слике лове,

Порок га зове у бол, блуд.
И измрвљена, гладна, свела
Најзад га пред гроб ставља худ.

О, то девојче ока врела
Над људством страшан кличе руг,
Док букте људског ума дела

И мудрост стеже ватрен круг.
То страсно дете, плаве зене,
Мени је мати, кћи и — друг.

Разблудно, нежно, кô од пене,
Погледом дроби, сеје жуч,
Погледом од ког љубав вене.

И запаљену диже луч.
На позив зове. Добош лупа.
Ливеног звона пршти туч.

И у крвавом плашту ступа
Разјарен њен и суров брат,
Што се у људској крви купа,

Глупости људске незван сват,
Што семе зала пољем веје:
Црвен и ватрен, несит: Рат!

Чујеш га да се бесно смеје?
Руши. За дворцем пада двор.
Пољима леш до леша сеје.

Тресу се куле. Палих хор
Вришти. И јаук глуне уши,
А мртви клетвен зборе збор.

Човечјег мозга врт се пуши.
Мостове, тврдих стена строј,
Низ драгих кућа пожар руши;

Градова белих незнан број
Дим густ и страшан замотава.
Кô скакаваца гвозден рој

Гомила јури, разорава...
...На згаришту се рађа дан:
Живота нигде, нигде јава.

А крвав кричи стари Пан.
Спаљена села. Тајац гробни...
Поприштем мокар лута вран.

Низ шума пожар гута кобни.
Црн угаљ свуд и црвен плам.
А кикот чујеш језив, злобни.

И костур, хладан као кам
На црвеноме хату лута,
Поврх лубања, ћутљив, сам.

IV

Место јадарског тихог кута,
Страховит метеж, неред страх...
Гром, посред сна је дивно снута,

Расуо нада низ у прах.
Долином бесни лава врела
И пакленога мача мах.

И подиже се мрка чела
Геније српског рода. Нем.
На рамена му брига села.

Језа. Јутарњи лаки дрем
Збринутом оку страва спира.
Неман кроз царски тутњи трем.

А на узбуну децу збира
Леденог ветра страшан хук,
Што усред лета мукло свира.

И паде крв. И смрти звук
Поздрави химном борце прве.
...Бог рата крвав стеже лук.

V

Тешке се стене ломе, мрве.
...Господар бити или роб!
Брат се уз брата дрско рве!

До гроба нов се копа гроб.
Колоне гину. Време хита.
Над чашћу ругло витла коб.

Посмртно слово демон чита.
Још један удар!... Тече бој...
Још једна свеже снаге кита!...

Пољана цвили. Јао њој!
И сунце!... Поље крвљу прано
Победом здрави пород свој.

VI

Каину чело бригом збрано:
»Победа опет? Успех зар?«
И пође једно јутро рано

Суморном граду чији цар
Згажен животом тужних мена
Смрт горку чека, жут и стар.

Сећа се кроз сан свих времена,
Потока крви, круне зла
Пијанка тешких, младих жена

И младићкога чедног сна.
...Дворац се тресе... Пред њим шета
Поворка црних дела сва.

Мртваци са свих страна света
Пред његов труо јуре трон.
Над главом вијор адских чета.

И куну! Куну! Дршће он.
У крви бунца, спаса жели.
А клетве тежак бруји звон.

Песма га више не весели.
Вешала шкрипе. Лелек. Јад.
Образи модро-мрки, свели

Играју. Миру он је рад.
»Смрти ми дајте!«
       Каин стаде.
Паклено дело поче тад.

Каин му пиће кобно даде.
Мумија врисну: »Крви!... Лиј...«
У тешки занос греха паде:

»Убијај, вешај, шибај, биј...«
А Каин шапће: »Не опрости.«
И сипа вино. »Пијмо. Пиј!«

VII

Преко Дрине се црни гости
Крећу на поход крвав, нов.
Лубање лете, прште кости,

И пожар хвата кров по кров,
И лава плави поља плодна.
Шанац по шанац, ров по ров.

...Збегови црни. Места родна
Постаће дивљем рису плен.
Испити треба чашу до дна,

Чекати срамног ропства трен!
Планине вриште, шуме цвиле.
Геније плаче, блед кô сен.

Ноћ све је гушћа. Клизе, миле
Дивљачне сенке... Стеже студ,
А на видику села чиле,

Градови тону... Дршће груд.
Вијор збегове деце брише.
И врисак, јаук... Страшни суд.

Јесење поља туку кише.
Бежати треба. Родни град
Видети нећеш никад више.

Почиње Молох ватрен рад.
Покров је готов... Ад и муке.
-- Вечни хлад.

VIII

      Усред хуке
Каин се креће... Спрема бој.
Спавају хладне горске чуке.

Марица шуми шумор свој.

IX

Гологлав старац,сед, корача;
Усне му дршћу, слаб му крок.
У руци штап му место мача.

Расуте реке урла ток.
Куда ћеш, старче? Тражиш Христа
Лазару ком је речен рок?

Не иди! Смрт је свуда иста.

Он ћути... Поноћ свија нит,
А царска круна кроз мрак блиста.

Ври народ вруће крви сит.
Мислиш ли бледим свелим ликом
Да будеш целом роду штит?

Гле! Поникли су борци ником.
Пољем је расут части цвет.
Победним враг твој кличе кликом.

Јејина јато спрема лет...
  А старац ћути, мотри, пази...
  Узвишен, свечан, блед и свет

Бусењем, трњем, чкаљем гази
Кроз мочар, трњик, шуму, кал.
У полупразан окоп слази.

Челом му бриге игра вал.
Усне се крећу, модре, грче.
А поглед стаклен, кô опал.

Само га скрите сузе мрче.
. . . . . . . . . . . . . . .
Уздрхта Рудник, седи вук,
С Јелице помоћ вапе смрче.

Ратници бледе. Тајац. Мук.
Прозбори краљ
И светитељски чу се звук:

»Врагова наших тежак маљ
Зар крв мишица ваших груша?
И сеје пољем коров-чкаљ?

Мој народ подло демон куша.
А поља ваша сеје гар.
Дедовске реке срам пенуша.

Вајати ваши где су? Жар.
И неман витла, неман грози.
Прецима стид је деце дар?

Зову нас. Чујте: »О, помози!«
А деца беже. Куд? У ад?
Корен се часној чупа лози,

А земљу свија бол и јад.
Гробови зову, мртви моле.
Отаца клетву чујем сад.

Они се стиде.они доле,
Јер дела њина гута срам.
И букћу њиве, цркве, школе.

Поштујте власи сед ми прам.
Браните себе, а не... круну.
...Остајте збогом.
     Идем сам.«

И прође дрхтај: »Мртви куну!«
И цео народ, као вал,
Кроз гар и пожар лудо груну

И као лава шикну, бљуну

Кроз шуму, мочар, крв и кал.

_ _ _ _ _ _ _

Гвоздену старац љуби круну.

Светитељ! Поглед кô опал.

X

Новембар кишом поља туче...
На мрачном небу облак сив.
Крваве реке мукло хуче.

И као див,
Још блед, Господар кроз ноћ хрли
И шапће: »Лазар још је жив!...«

Јутарња магла престо грли
И пуст је, крвав краљев дом.
Крај њега гину борци врли.

Свуд врисак, киша, крв и лом.
А оштар фијук ваздух пара,
Док царске војске грми слом.

И ћесарска се слава згара.
А полупуст се буди град.
И с брдā бије химна стара.

И краљ је опет свеж и млад.
...Са древног храма звона звоне
И царства једног здраве пад.

Мишица храбра још не клоне.
...Црквени жене љубе под.
У тамјан часни олтар тоне

И свештеника свечан ход
Стократно бруји храмом, што је
Бодрио вечно мучен род

Металним звуком вере своје,
Кô осмех зоре згажен клас.
_ _ _ _ _ _ _ _

И док се реке крвљу боје,
Уз химну »Одсад буди спас!...

Господе, буди са мном малим!«
Зајеча сводом пуни глас
Побожно: »Тебје Бога хвалим!«

XI

 И рече Каин страшан смер:
   »Нови ћу пожар да запалим,
     Расућу народ овај, јер

Васкрсао је!« — Он се крете
Разјарен, диваљ као звер,
Да нове замке снова плете.

XII

    И он га срете.
На обронцима седог Рила
Велзевул тешким срушен сном
Спаваше. Ноћ је застор свила.

О делу свом је снио злом.
Каин му опет вино нали
И задахну га снагом свом.

Он за њим пође.
Још су спали
Синови Рашке пуни сна,
Кад су на конак Они пали.

XIII

_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _

XIV

Други пут месец пољем сја.
Крај Валандова гробље зјапи.
Пољана крвљу пуна сва.

Освету леш до леша вапи,
А њива крвав пружа траг
Последње моћи, задњих капи.

Паде до сина отац драг.

А земљом целом страх се свија.

И опет Псалам пева Враг.


ДЕО ТРЕЋИ

Љубави чедних сплет се тре.
Лепота чупа златне косе
И јеца: »Пропаст! Сад и пре!...«

Олтаре капи крви росе.
И царства тону. А кроз јек
Синови млади знамен носе.

Напуклог шлема плаче звек.
А Молох самог себе мрви.
. . . . . . . . . . . .

Звекиром звони Нови Век.

Млади су дошли. Народ врви...
С урликом царства паде знак,
Жезал и круна посред крви!...

Негдашњи сјај. Сад вечни мрак.

III

Каин још хоће. Спаса тражи.
Још један наде има зрак.

Расипа отров, бодри, снажи.
Одзива нема... Срам и стид!...

Он зове, нуди, виче, дражи.

. . . . . . . . . . . . . . .
Храмова часних тресе зид.
У борбу! Спаса биће... биће...
Занос му очни магли вид.

Крв свежу, топлу, братску, пиће.
..............Крвав пир.
..........А на видику зора свић

.............Седих монаха клир
..........Још снаге има.
Победа!... Одбој... Мир.

_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _

Вај, тешко њима! Тешко њима!
Са жртвеника танак, плав
Диже се облак Светог Дима.

IV, V
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _

VI

Уморен борбом људски мрав
Дубоким болом младост жали,
Јер смрти страшан беше јав.

Низови цветни ту су пали,
На разбојишту, месту том,
Где су кô млада деца стали.

А седи пошли дому свом.
Пољана опет млада буја
И млади род се диже с њом.

Ветрова нова струји струја,
Из крви ниче песме звук,
А кад се поноћ залелуја

И тужбалицу почне ћук,
Низ црних жена гробљем кружи
И јецај стреса ноћни мук.

Матера седих јато тужи,
А деца зори поју пој,
Кад сунце целов даје ружи,

Кад снених жена бахне рој
И залепрша вијор руку
И блесне косā дуги број.

Подневна звона звонко туку.
И опет игра, смех и клик.
Возове зрелог класја вуку;

А једрог вола грми рик.
И на далеко песме брује
И вилински се смеје лик.

VII

Слободних река воде хује,
Слободна мора бију хрид.
Слободног сунца зраке струје,

Слободне деце блиста вид.
. . . Сутон. Румени морски вали
Дршћу кô чедних цура стид.

Мишице цео народ кали,
Јер памти црних дана коб.
Побожно восак жути пали.

Свак један драги плаче гроб.

Хвала из пуних бије груди.

VIII

Презрен од Бога,судбе, људи,
Згариштем пустог дома блуди
Каинов слуга, смрвљен роб.

(Мај — август, 1915)