Јудин плач

Голгота је пуста. 'Рчу страже пјане,
Натуштено небо чека туч да срине
У земљина недра, жељна свете мане,

А врхом корача стазом пуном глине
Страшни црни колос, и кадикад стане
Пред крвавим крстом и лудачки зине,

А с његових уста, кô очај кад плане,
Тутњи усов речи и јечи сред тмине,
Док се очи цере да и враг се згране:

     »Прљава је руља дошла да те скине,
    Да ти љуби ноге, усирене ране.
    О, место да кости оглођу ти псине

    И да чопор стрви химну твоју лане
    И лешину стежу карике и шине
    И злочине очи искљују ти вране,

    Крв отровна твоја светом ће да лине
    И скотију глупу до у срце гане.
    Ја учиних, лудак, да за тобом гине

    То пијано крдо поганштине сане!
    Авај, ја те створих Богом вере њине,
    Свукох с неба сунце, да врх тебе гране!

    Ти си лопов био што се за се брине:
    Лаж је васкрс мртвих и вино из Кане, 
    Гној заразни — крв што светом ће да шине.

    За ово сам сребро што ми пржи длане
    Купио ти вечност, дигао међ' џине.
    Смрвих те, да зора у поноћ ти сване."

Колос не да смолној сузи да му кане
И подбуле очи крвави и кида.
Небом хрле ветром облачине гнане,

А сав модар Јуда на Голготи рида.

(1912)