Deus Deorum

Порђалих уста, повијена чела
Певаш смртну песму гробљем фараона
Или пишеш, док се врти тарантела,
Пропаст изнад врата блудног Бабилона.

Хордама хероја где тисуће мреше
Крстарила ти си врх калпака тучних,
Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше
Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних?

У ложници дворској твој се чуо шапат,
Врх библиотеке Афричкога Града,1
И у Пантеону твојих руку тапат
Беше пљесак мрежи паукова рада:

Мирно ти си тако калпаке и списе,
Механе, бродовље, хетере и ловор
Засипала прахом покајничке мисе,
Где пауков застор векова је говор.

О, и Белом Краљу у дан смртне језе
Пљунула си главу. И тад, с пуно крви,
Твој смех је у сваком стиху Марсељезе
Пратио сву хучну гомилу што мрви.

И још увек луташ врх људских изума,
Врх гранитних кула и мостова надних;
Чујем те у хуци пуног градског шума
И низ видим зуба великих и гадних.

А кад поноћ смири улице и дворце,
Ти, згрчена, чуваш пуст и мрачан форум,
Идоле скрнавиш, пљујеш мртве борце,
Ти, Вечита Сумња, ти Deus deorum.

И у својој соби видим те сву голу,
Седиш изнад Сата и бројиш минуте,
Сенка твоја игра преда мном на столу,
Где читаве 'рпе почетака ћуте.

А кад моја рука крадом перо такне,
Твој осетим стисак, задршћем без јава,
Цео зид се један кô завеса смакне
И ја видим само ред смрвљених лава.

Крај њих леже књиге, папируси трули,
И гомила мозга што већ продре свуда,
Ловори што нису звуке среће чули:
Мрави растурени стазом што кривуда.

Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда?

(1912)