Давидова песма

Ослабљен и сломљен, пун суморних снова,
Седећи на стени коју плаче море,
Гледа грдно јато сивих галебова,
Што кричући мукло јури доле-горе.

Бурна му је младост сахрањена давно.
Нестало је моћи. Он очајно стрепи.
Дршћу уди што су некад били лепи,
А море се лупа мукло, једноставно.

Пучина бескрајна! О како је мала,
Да прими уздахе раздробљена срца,
Што уз хучну песму разбеснелих вала,
За несталом срећом, увређено, грца.

Наборано чело, густе, седе власи,
Згрчен, ружан... Само пламте очи вреле,
Докле теку сузе низ образе свеле,
А с модрих усана дршћу слаби гласи:

О, Господе, где је сахрањено време
У ком сам чезнуо за пожудом жена?
Они срећни часи кад уснице неме,
А образи клизе по кожи рамена,

Где су сахрањени? Ја бих на том гробу
Засадио јову, кипарис и смреку,
Да шуморе песму жалосну и меку,
Што из срца чупа јаук и тегобу.

Ставио бих златом на мермеру сивом:
"Овде лежи младост једног бедног цара,
Крвава а слатка кô плод зрела нара,
Овде лежи срце цару, лешу живом.

Заплачите за њим, не штедите сузе.
Распада се гнојан —то грехе испашта.
Господе, Господе, што му и ум узе?
Жене, жене, жене, он вам све опрашта!"

О, како је пусто! Из плавих даљина,
Из прљавих кућа звони кикот луди:
То продају жене пољупце и груди
И пропада младост уз пехаре вина.

Господе, Господе, ја не видим више.
Црни од срамоте мој образ витешки.
Издисање чујем све тише и тише:
То у врелом паклу мру грешници тешки.

Зар ћу и ја к њима? Песме покајања
Зар не певах доста? То јауци беху.
Све сахраних што ми негда младост сања,
Сад ме демон дави у стравичном смеху.

И заћута Давид и за много дана
Нико није песме с усана му чуо,
Само кад јаукне ветар врх Ливана,
Он би зајецао, горко уздахнуо.

И док лист за листом пада с мокрих грана
И цепти од студи кедар го и труо,
Тужно јекну кроз ноћ нежним звуком дирке
И заплаче јесен уз јек мутне свирке.

(1910)