СОНЕТИ
СОНЕТ XLII
ГРЕШНИ СОНЕТИ
СИН ЗЕМЉЕ
Загрмеће Господ у страшни дан суда,
А ја ћу му рећи: »У најцрњем мраку
Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку
И због њих починих своја дела луда.
Ја сам хтео разлог живота да решим
И чух глас твој да ме земној сласти вуче,
Јер земаљских тајни да ми даде кључе.
Твоје сунце ме је учило да грешим.
И нећу му рећи да се за то кајем.«
И рећи ће Господ: »Рај ти нећу дати,
Ту болницу где се од досаде пати.
Ни пакао нећу: створићеш га рајем.
Награду добијаш кô ни један човек:
Бићеш вечно ништа од данас и довек.«
(Без датума)